„Један православни теолог каже: ’Када би свети оци живели у наше време, они теологију никада не би поредили са филозофијом него са медицином, јер теологија треба да лечи човека‘“, наводи Суботић, који је почетком године објавио друго издање књиге „О камену одбаченом и онима који га одбацише“, која одговара на неке дилеме и бројна питања која интересују вернике, али и атеисте.
Православни приступ човеку, каже, усмерава ка Богу, ка Христу, јер исцељење без Божије благодати није могуће, а савремени човек посеже за неким површним решењима која суштински не решавају проблем, јер не исцељују ум и срце, а томе прибегава, јер осећа недостатак мира и радости, можда чак и не може да дефинише шта нема, премда осећа да му нешто недостаје.
Упозорава да приступ „довољно је мислити позитивно“ може да доведе човека у стање самообмане да је он заиста исцељен и да је решио проблем, док унутра „страсти тињају, муче човека и ломе га, а да он није тога ни свестан“.
„Тај ’лајфкоучинг‘ омогућава човеку спољашње функционисање и на неке кратке стазе решавање ’овоземаљских‘ проблема, а у унутрашњем смислу нема потенцијал да исцели човека, јер нема одакле да пружи исцељење, које без благодати Духа Светог није могуће“, каже Суботић.
Он наглашава да су мас медији учинили да је далекоисточна традиција свима позната, а мали број људи чак и на овим просторима је свестан да православље има огромно благо унутрашње, умне молитве и метод стицања истинског умног мира и просветљења и наводи пример „кружног кретања ума“ о којем говори управо православно хришћанство.
Шта има радосно у гашењу личности?
Велики број „гуруа” и општу популарност јоге и медитационих техника види као последицу духовног пустошења после Другог светског рата и немогућност Цркве да слободно делује у послератном времену, али и као последицу недовољног рада са верницима у наше време.
На питање да ли је суштина да човек „изгуби личност у безличном океану нирване“ и проналаску мира како то заговара будизам, а о чему се мало говори, Суботић каже да је управо таква идеја опасна.
„У будизму човек постиже мир тако што гаси своју личност, а у православљу човек добија мир тако што исцељује своју личност у заједници са личношћу Божијом. То су две потпуне различите концепције. Шта има радосно у гашењу личности? Зашто смо задобили енергије ако треба да их угасимо?“, каже Суботић и додаје да се ту треба запитати зашто је личност уопште створена ако на крају треба да се угаси и урони у нешто потпуно безлицно.
Суботић напомиње да је најбоље да лоше мисли, нарочите оне које су мрачне, човек молитвено одсеца и одбацује и да не улази у „разговор са њима“.
Такође, указује да људи осећају мисли које други човек има према њима, без обзира што их не изговара и препоручује да у конфликтима у мисаоном погледу не гајимо непријатељство већ да усмеравамо према људима добру енергију, кроз молитву.
У књизи „О камену одбаченом и онима који га одбацише“ Суботић је одговарао на бројна питања која постављају верници, али и атеисти, поредио је светске религије, говорио је о православној вери као истинитој, али без наметања.
„Нисам покушао да докажем Бога, оставио сам слободу свима, али сам желео да читаоцу оставим неки траг према којем може да препозна Истиниту Светлост и да даље сам трага“, прича Суботић.
Ако ћемо да упоредимо светске религије, не треба да упоређујемо само учења, напомиње он, иако на том нивоу одмах можемо приметити где је најузвишеније уцење и поставља питање у којој светској религији се, осим у хришћанству, може наћи љубав према непријатељу.
Истиче да су истинити људи, односно светитељи, највећи аргумент истиности православља.
Књига коју је недавно објавио је, каже, имала специфичан пут и настала је на основу његовог духовног искуства и трагања које је преточио у штиво.
Желео је да на тај начин помогне људима који можда сада траже на начин на који је он трагао пре висхе од двадесет година и постављао себи разна, питања попут проблема постојања зла у свету. У књизи се бавио и отклањањем стереотипа о религији који су из неког разлога и данас уврежени у друштву.
Не можемо да направимо електронску цркву
„Не у жељи да убедим. Не верујем у методе доказивања који човеку не дају могућост избора, него у жељи да укажем на једну перпсективу које човек можда није био свестан и да пробудим његову моћ препознавања“, напомиње Суботић.
На питање да ли црква може да искористи нове канале комуникације будући да су у савременом времену популарни „јутујбери“ и блогери, Суботић одговара да често наглашава да црква никада није била модерна, али да јесте увек била савремена, те да црква користи информационе технологије, али који су прикладни.
„Јутјуб је мисионарски користан, можете поставити интересантна предавања, православне филмове, разне клипове који су духовно поучни и црква то и чини у мери у којој је то потребно. Са друге стране црква не жели да се такмичи попут других, у смислу ко ће поставити више клипова, имати више лајкова, а још мање да од свештеника прави јутјубере”, каже Суботић.
Сматра да се не сме изгубити живи контакт верног народа са црквом, јер без тога људи неће моћи да исцељују своје духовне ране.
„Сваки медиј, па нек је и најсавршенији, је ипак нека врста посредника. Ми не можемо да се причестимо путем медија. Не можемо да направимо електронску цркву и да будемо посматрачи литургије. Морамо физички да будемо ту и физички да примимо причешће. Ту је врхунац нашег живота у Христу“, казао је он.