Реч је о Ибри Ћуфуровићу из Доње Слапнице и Абдулаху Армину Чурту из селефијске заједнице у Ошвама, а њихова депортација Босни и Херцеговини реализује се на основу захтева америчког председника Доналда Трампа да све европске државе преузму своје грађане који су у Сирији били заробљени током борби против ДАЕШ-а, те да их процесуира.
Међутим, упркос томе што су снажне европске земље попут Велике Британије, Немачке и Француске махом одбиле да приме своје грађане које су били на сиријском ратишту, како за Спутњик објашњава декан бањалучког Факултета безбедности Предраг Ћеранић, слабе земље попут БиХ то не могу да ураде, већ на овај начин прихватају још једно велико бреме на своја леђа.
„Сам податак да су ту понуду одбиле велике земље које имају далеко комплекснији и ефикаснији систем безбедности довољно говори. БиХ је прихватила америчку понуду да прихвати своје грађане који су се у Сирији борили на страни најпознатијих терористичких организација попут ДАЕШ-а и Ал Каиде. То је пре свега један удворички потез од земље која је показала да није спремна, да нема капацитете да контролише радикализоване особе“, истиче.
Ћеранић наводи и пример Едина Гачића, који је такође био један од повратника са ратишта, и који је усмртио неколико особа, а потом након опсежне полицијске потраге био ликвидиран.
„Ја не видим могућност да институције БиХ могу да гарантују својим грађанима да ће бити безбедни и да ће ова двојица повратника бити процесуиранa на адекватан начин јер су све до сада изречене казне од органа правосуђа биле минималне и благе. Највиша казна која је и била изречена износила је седам година затвора, и то за организовање и пропагирање одласка у Сирију на ратиште“, истиче.
Поређења ради, указује Ћеранић, за истоветно дело у Аустрији изречена је казна од 20 година, што само говори да Босна и Херцеговина једноставно није кадра да се носи са тим радикалним претњама, самим тим је и потез Мектића врло неозбиљан.
„То је мој став, поготову што овај случај долази у време мигрантске кризе која тек треба да доживи кулминацију на простору Балкана. БиХ је очигледно у најтежој ситуацији – Хрватска полиција чува своју границу, стога се БиХ нашла у ситуацији да се на њеној територији створио својеврстан џеп, и то у Бихаћком окружењу, где се већ скупило око 5.000 миграната, а тај број само расте“, констатује.
Ћеранић указује и на проблем широке мреже параџемата, која постоји на територији БиХ, a на коју више нико не обраћа пажњу, имајући у виду да те структуре, како тврди, сигурно не стоје по страни када је реч о „дочеку њихове браће“. Отуда и потреба, додаје он, да се још једном укаже на чињеницу да су носиоци високих функција у сектору безбедности у Босни и Херцеговини врло неопрезни и кратковиди.
Упитан како ће се њихов повратак одразити на саму Републику Српску, Ћеранић тврди да опасност свакако вреба, јер не постоји зид између Федерације БиХ и Републике Српске, већ постоји слобода кретања, са једним изузетком, а то је, како истиче, чињеница да је систем надзора у Републици Српској далеко бољи него на преосталој територији БиХ.
Исти тај Един Гачић, објашњава Ћеранић, који је боравио у Бањалуци, није могао да учини ништа, али чим је отишао у други ентитет починио је два убиства. У том смислу Република Српска може имати више оптимизма јер њена полиција зна да ради свој посао.
„Ако су они уопште и успели да оду до Сирије, да превале 3.000 километара како би се борили за идеје ДАЕШ-а, ко нама гарантује да они у неком датом тренутку и на одређени сигнал неће ту борбу почети и овде, а инфраструктура већ постоји“. закључује Ћеранић.