Овај план још није озваничен али, јавља „Блумберг“, налази се у много напреднијој фази израде него што је јавности познато. Осим новца, прецизира се, ова претња рекетом требало би да Вашингтону донесе и „предност у наговарању држава да учине оно што САД захтевају“.
Уколико испуне захтеве, тврди „Блумберг“, добиће попуст, а реч је о износима од више милијарди долара на годишњем нивоу…
Предвидљиво, најављени захтев Беле куће изазвао је гнев њених опонената из врха обеју партија.
„То је монументално глуп приступ… Наша војска присутна је у тим земљама првенствено због наше користи. За нас је од огромног стратешког значаја да будемо присутни у тим земљама“, карактеристичан је коментар демократског конгресмена Адама Смита, председавајућег Одбора за оружане снаге Представничког дома.
Ова идеја је „погрешна и имала би поражавајуће последице по безбедност наше земље и по наше савезнике“, реаговала је на сличан начин и Лиз Чејни, предводница републиканаца у Представничком дому — узгред, ћерка злогласног Дика Чејнија, потпредседника САД у време Џорџа Буша Mлађег и једног од главних архитеката напада на Авганистан и Ирак.
Какве се намере крију иза ове иницијативе Беле куће? Како ће на овај захтев, буде ли озваничен, реаговати амерички савезници? И какве би стратешке последице све ово могло да изазове?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и политиколог Александар Павић.
„Још од кампање Трамп говори како не види велику вредност у савезништву с европским земљама, дакле у НАТО-у, и већ дуже време он покушава да докаже да од тога Америка само трпи штету“, указује Обрад Кесић. „Његова теза је да нема логике у томе да Америка финансира одбрану економски развијених, па и конкурентских земаља. Овај потез је доказ да он и даље покушава да Америку ослободи од тог савеза, због чега је и по овом питању дошао у сукоб с вашингтонским политичким естаблишментом.“
„Управо на основу оваквих обећања Трамп је и добио изборе“, подсећа Александар Павић. „И ово није прва порука овог типа коју је он упутио на рачун савезника – још прошлог лета на НАТО самиту он је затражио да се трошкови за одбрану не повећају само на два одсто БДП-а, већ на чак четири одсто, иако је и оних два одсто за већину недостижно. И зато се поставља питање да ли он, заправо, намерно испоставља немогуће захтеве, да би након тога пред естаблишментом имао изговор и добар аргумент за промену приступа. Уосталом, када се погледа ко је против овог плана – а то је пре свега амерички политички естаблишмент, коме је у интересу да Америка и даље остане глобална империја – јасно је о чему се овде ради. Са становишта америчких империјалиста, наиме, прихватљиво би било чак и да њихови савезници још и мање плаћају, само да америчка војска остане присутна у свим деловима света.“
Америчка војска стационирана је, иначе, у преко 100 земаља широм света: 56.000 војника у Јапану, 35.000 у Немачкој, 28.500 у Јужној Кореји, 12.000 у Италији, 9.000 у Великој Британији… „Зашто су САД и даље одговорне за безбедност Немачке и Јапана, када се Други светски рат окончао пре скоро 75 година?!“, преноси портал „Аксиос“ питање које постављају „вашингтонски заговорници овог плана, предвођени Доналдом Трампом“.
„Америчке базе у Европи представљале су први штит против некадашњег источног блока, а њихово опстајање после завршетка Хладног рата сада се ’оправдава‘ антируском хистеријом. Истраживања у Америци, међутим, показују да у руску претњу мало ко верује, те обични Американци отуда и постављају питање, баш као и Трамп – од кога их ми бранимо?“, указује Обрад Кесић.
Одговор на ово питање наслућује се у већ цитираним речима конгресмена Адама Смита, који је, можда и нехотице, признао да се америчка војска у Немачкој, Јапану… заправо и не налази због њихове заштите, већ због заштите интереса америчке глобалне империје.
„Управо је о томе реч“, коментарише Александар Павић. „Међу глобалистима постоји оправдан страх да би се, без америчког војног присуства, Немачка приближила Русији, и да би онда Русија постала исувише јака. Исто тако, ако би се америчка војска повукла из Јапана или Јужне Кореје, САД више неће имати средство за обуздавање Кине.“
„Политички естаблишмент не прихвата реалност да се више не може одржати систем који је изграђен после Хладног рата“, сматра Обрад Кесић, који закључује: „Рок трајања америчке моћи у свету може да се продужи само изградњом нових партнерстава, а то су, уместо досадашњих, управо партнерства са Русијом и Кином, чији се успон више не може зауставити. Без сарадње с њима, и ту је Трамп у праву, Америка неће имати могућност да утиче на решавање било ког питања у свету.
Истовремено, не верујем да он очекује да ће садашњи савезници испунити захтеве који су им постављени, што ће он и искористити као доказ своје тврдње да то нису поуздани и искрени партнери, због чега решење за одбрану националних интереса мора да се потражи на другачији начин него за време Хладног рата. Отуда, све ово може да се покаже и као темељ за неке будуће потезе, који могу да буду чак и радикалнији од ових који су сада најављени.“