Заменик директора тог магазина, Жан-Кристоф Бисон, указује да то потврђује и недавни извештај америчког Министарства спољних послова, које је иначе ретко изражавало своје сумње што се тиче принципијелне агресивности косовске владе, а које је управо објавило просветљујући извештај од више десетина страна о тренутној локалној ситуацији и констатује насиља, крађе, штете нанесене имовини и опструкција судских поступака.
У поменутом извештају се констатују, пише Бисон, и „институционалне дискриминације које се тичу запослења, социјалних служби“, па чак и „слободи покрета, праву живљења у свом дому“, застрашивањима како би им забранили да проповедају хришћанску веру.
Бисон истиче да је таква данас свакодневница 100.000-120.000 чланова српске мањине (пет одсто популације) која живи на Косову.
Указује и да у неким селима, окруженим бодљикавом жицом да би се одбранили од албанске агресије, понекад живи само једно дете. Принуђено да одраста само, без пријатеља, без школе.
Све се то, истиче, догађа усред Европе, у земљи која се географски налази између Мађарске и Грчке, те пита: „Како можемо да толеришемо да се близу нас догађа нешто што личи на апартхејд“.
„Чак, дефакто, и на етничко чишћење: хиљаде српских избеглица које су побегле са Косова 1999. и 2004. године током ужасних погрома (10 мртвих, 35 цркава и 700 спаљених кућа) спречени су да се врате на своја огњишта“, наводи заменик директора магазина Фигаро.
Као на још горе од тога, Бисон указује да су СПЦ и хуманитарне организације које долазе да помогну последњим Србима који живе на овој њима светој земљи (она представља центар настајања српског православља у средњем веку, што јој даје име „српски Јерусалим“) редовно подвргнути контролама или пак покушавају да их обесхрабре или забране њихове активности.
Бисон подсећа да је у септембру прошле године председнику удружења Солидарност за Косово, Французу Арноу Гујону, забрањено да борави на Косову где делује већ више од 15 година.
„Један међу многим скандалима у земљи која је рођена да искорени неправду и у којој је једна неправда замењена другом. Уз грешни благослов Запада“, констатује Бисон.
Иначе, аутор у опширном тексту подсећа на догађаје од тог 24. марта 1999. када су, на челу коалиције више земаља НАТО-а, Сједињене Америчке Државе почеле да бомбардују српску територију као остатак од Југославије после Дејтонског споразума (1995).
Бисон истиче да је тада почела војна интервенција без дозволе УН, ван оквира дефинисаног међународним правом, који гарантује суверенитет нација, али коју су оправдали „правом хуманитарне ингеренције“.
Званично се радило о спашавању цивилног становништва које је бежало са територије Косова, где је војска Југославије спроводила велику операцију успостављања реда и мира, којима су локални албански сецесионисти били претња.
Упркос члану 35 Устава Пете републике, који обавезује владу да тражи сагласност од Парламента када жели да ангажује своје војне трупе у неком сукобу, Француска је ипак учествовала у операцији „Савезничка сила“, пише Бисон и додаје да је интервенција трајала 78 дана.
Подсећа и да је 2008. Косово је једнострано прогласило независност.
Париз, Берлин и Вашингтон похитали су, каже, да признају ту независност, за разлику од Москве, Пекинга и још много земаља Европске уније као што су Шпанија или Грчка (што је и даље случај).
Сматрало се, истиче, да је новонастала држава, којом су управљали бивши шефови ОВК, одједном била способна да сама управља својим становништвом од два милиона грађана и да им гарантује сигурност, благостање и слободу“.
„Да ли је и даље тако у 2019. години? Није“, закључио је Буисон.