Спутњик је имао прилику да разговара са документаристом који нам је представио детаље свога рада.
Господине Вагнер, Ваша књига се фокусира на муницију са осиромашеним уранијумом. Шта је посебно опасно код такве врсте пројектила?
— Уранијумска муниција се производи од отпада атомске индустрије. Ако, на пример, производите тоне уранијумског горива за нуклеарне електране, добићете око осам тона осиромашеног уранијума. То је извор алфа зрачења, радиоактивног и, поред тога, изузетно загађујућег. Потребно је да се негде складишти, а то није баш јефтино.
Како је могуће користити га као оружје?
— Пре 30-40 година војни инжењери су схватили да је уранијум готово двоструко тежи од олова. Ако пројектилу са осиромашеним уранијумом дате одговарајуће убрзање, он ће проћи кроз оклоп тенка у делићу секунде, као и кроз бетонски зид или цемент. То је, наравно, било важно откриће. Поред тога, када продире у оклоп, ствара се много прашине, која гори на температури од 3.000 до 5.000 степени Целзијуса, спаљујући посаду тенка.
Али прави проблем је у томе шта се дешава након употребе те муниције, зар не?
— Тачно. У питању је осиромашени уранијум који је, као што сам рекао, извор алфа зрачења. Приликом горења формирају се наночестице које су 100 пута мање од црвених крвних зрнаца. На тај начин се ствара, рекао бих, нека врста металног гаса који људи удишу, који загађује околину и који се преноси ветром, било где.
Људи који га удишу су изложени већем ризику да оболе од рака. Ове наночестице, пробијајући тело трудне жене, чак превазилазе баријеру која штити бебу и утичу на њен развој. Такође могу да продру директно у мозак и да дођу до било којег органа кроз крвоток.
У којим конфликтима су употребљени пројектили са осиромашеним уранијумом?
— Активно је коришћен током рата у Ираку 1991. године. Војска је признала да је њена укупна количина достигла чак 320 тона. Затим, током другог рата у Ираку, 2003. године, тада је његов обим достигао 2.000 тона. Такође и у Југославији, односно у Босни 1995. године, током рата на Косову 1999. године и касније 2001. године у Авганистану, где се и даље користи.
Која конкретна места сте истраживали?
— Срби су нам показали места где су коришћени ти пројектили. У Ираку смо разговарали са локалним становништвом. Путујемо кроз места великих тенковских битака. Тамо смо прикупили узорке земље и прашине унутар оштећених танкова.
Када посматрамо тенк, може се са сигурношћу рећи да ли је погођен са конвенционалним или пројектилом са осиромашеним уранијумом. Муниција са уранијумом оставља специфичну прашину која се разноси широм локације.
У свим узорцима земљишта пронашли смо осиромашени уранијум, као и уранијум-236, који је још више радиоактиван и загађујући. У природи их је немогуће наћи, добијају се само током производње горива за електране.