Почетак 2019. године је обележио талас немира у северној Африци који је подсетио на „арапско пролеће“ из 2011. године. Прво је устао Алжир, након што је престарели и болесни Абдулазиз Бутефлика објавио да ће се кандидовати за пети мандат. Малтене у исто време ускомешао се и Судан, где су демонстрације довеле до смене председника Амира Башира, а власт је преузела војска. У Либији је дотле генерал Халифа Хафтар, командант Либијске националне армије, кренуо у офанзиву на Триполи с намером да уједини земљу која се од пада Муамера ел Гадафија налази у хаосу.
Заједнички именитељ ова три догађаја је војска. У све три државе одлучујућу улогу у догађајима имају припадници војних структура.
Средином прошлог века, војска је на северу Африке и Блиском истоку, уз подршку народа, већ једном узимала власт у своје руке, због чега и сада постоје нека очекивања да би армија могла да одигра неку стабилизирајућу улогу у овом региону.
У многим државама тог региона чест је случај да, кад не виде друга ефикасна средства да се ситуација стабилизује, посежу за војском као поузданом инструменту. Добар пример тога је ситуација у Либији, када државе које имају финансијске и политичке могућности подржавају маршала Хафтара, као једином који има шансе да уједини државу, објашњава за Спутњик руски експерт Григориј Лукјанов.
Он додаје да овај рецепт има резултате, што показује случај Египта у којем је војска 2012. године сменила с власти председника Мухамеда Морсија, вођу „Муслиманске браће“, и обновила улогу коју је имала пре „арапског пролећа“.
„У томе је ситуација у Алжиру слична ситуацији у Египту, где је војска током протеста повратила улогу коју је изгубила након завршетка грађанског рата, значајно ограничивши власт председника последњих недеља. Она у будућности нема намеру да узурпира власт, нити да на место председника доводи некога од високих генерала. На такав начин, војска и речима и делима показује приврженост уставу земље“, мишљења је руски експерт.
То исто би желела да успостави и Либијска национална армија. Међутим, овде је ситуација мало другачија — генерал Халифа Хафтар не предводи регуларну војску.
„Либијска национална армија није регуларна војска, већ скуп различитих трупа које је ујединио маршал Хафтар и његове присталице последњих пет година. Регуларну либијску војску не признају многе снаге у земљи, не само политичке, већ и обично становништво“, наводи он.
Ситуација у Судану је слична оној у Либији. На чело државе дошао је прелазни војни савет који само носи назив „војни“, јер у њему седе људи у униформи.
„Ослонац им није кадровска војска, већ бивша милиција, такозвана паравојна формација Џанџавидов, која је однедавно интегрисана у Оружане снаге, а која је учествовала у низу регионалних конфликата и сада представља регуларну војску. Она је врло самостална, има сопствене изворе прихода и то ван државе“, разјашњава нам Лукјанов.
За ове три државе, по мишљењу руског експерта, Египат може да послужи као модел, где војска није само инструмент осигурања безбедности споља, већ и нека врста социјалне и политичке корпорације која има сопствене социјалне и каријерне лествице, сопствене економске ресурсе унутар земље, гарантовану правну базу.
„Таква институција може да штити државу, режим, од претњи које долазе како споља тако и изнутра. Египатски модел се показао ефикасним и данас, када се Египат опоравља након ’арапског пролећа‘ и када му политика постаје све активнија. Египат ће учествовати у процесима у Судану, Алжиру и Либији, покушавајући да поврати статус регионалне силе. Те промене које се дешавају у Египту све државе региона пажљиво прате и умногоме желе да их подражавају, као алтернативу хаосу који је настао после ’арапског пролећа‘“, објашњава он.
Тренутно, Египат покушава да поврати статус регионалне силе, између осталог јачајући војни потенцијал. На тај начин, по мишљењу многих експерата, он има шансу да створи неку врсту зоне утицаја од Алжира до Судана.