Грчки Парламент Ареопаг позвао је Владу премијера Алексиса Ципраса да предузме адекватне активности, посебно дипломатске и правне, за потраживање дугова и у целости испуни све захтеве Грчке из Првог и Другог светског рата, након што је био изгласан предлог председника Ареопага Никоса Вуциса о потраживању немачких дуговања од стране Грчке.
На то је премијер Ципрас одговорио да ће његова Влада Немачкој ускоро послати дипломатску ноту, поновивши дугогодишњи захтев за репарацијама због злочина које је нацистичка Немачка починила у Другом светском рату у Грчкој.
„Влада Грчке намерава да упути ноту Савезној Републици Немачкој, у којој ће поновити своја неотуђива потраживања која произилазе из нацистичке инвазије и окупације, као и ратних злочина нацистичке Немачке“, рекао је Ципрас пред највишим законодавним телом земље.
То што Ареопаг и Влада не одустају од ратне одштете нема само политичку, већ и правну тежину, јер својим деловањем показују да потраживања неће бити заборављена, објашњава дописник грчке телевизије ЕРТ из Србије Никос Пелпас.
„Ту се не ради само о репарацијама због уништења инфраструктуре и тако даље, већ и о принудном кредиту за време окупације, о изношењу старогрчких уметнина, ради се о 4.000 старогрчких дела, о накнади за храну којима је Грчка снабдевала нацистичке трупе у Северној Африци. Све у свему, процењује се да у данашњим вредностима дуг Немачке према Грчкој износи између 260 и 350 милијарди евра“, објашњава наш саговорник.
Грчка није потраживала ратне репарације непосредно после краја рата, јер се налазила у грађанском рату до 1948, а прва Влада после грађанског рата затражила је 1953. од Немачке да се Грчкој надокнади штета настала окупацијом. Међутим, савезници су је од тога одговорили, каже Пелпас, уз образложење да треба пустити Немачку да се економски опорави. Уз то, сматрали су да ће Маршалова помоћ, чији је Грчка била корисник, бити довољна за економску компензацију и послератну обнову.
„Исто се десило и 1960. године, када је Влада поставила исти захтев, савезници су је одговорили. Када је 1990. потписан уговор о уједињењу Немачке, постоји ставка у којој се говори да је питање ратних репарација затворено. Међутим, Грчка у томе није учествовала, тако да она данас то питање покреће да у правном смислу то не би било заборављено“, каже Пелпас.
Када говори о 1990. години, Пелпас мисли на уговор „Четири плус два“, који су потписали представници две тадашње Немачке (прозападне Савезне Републике и комунистичке Демократске Републике Немачке) са четири силе победнице у Другом светском рату. Потписивањем тог уговора, како се тада говорило, Други светски рат је коначно завршен на тлу Европе.
Овај документ који је Грчка између осталих земаља ратификовала, али га није признала као мировни споразум, званични Берлин сматра као црту која је подвучена на питања репарација.
Иако свесна кривице и велике неправде коју су Немачка и Немци учинили у Грчкој, за немачку Владу је питање ратних репарација решено, изјавио је њен портпарол Штефан Зајберт.
Осим на споразум „Четири плус два“, Немачка сматра да је питање репарација решила исплатом 115 милиона марака током шездесетих година прошлог века у оквиру споразума са западним државама, међу којима је била и Грчка.
Из реакције Немачке Пелпас извлачи закључак да грчки захтеви неће бити испуњени.
„С друге стране, мислим да ће ова или следећа грчка Влада ићи на то да правним путем испуни тај захтев да јој се плате ратне репарације. Немојте заборавити да Грчка у овом тренутку још није изашла из економске кризе. Велики дуг се налази у рукама немачке Владе, тако да мислим да иако постоји политичка воља, ниједна грчка влада неће покренути ово питање, барем у скорије време“, сматра Пелпас.
Када је непосредно после окупације Југославије нацистичка Немачка окупирала Грчку, нацистичке вође су одлучиле да медитеранску нацију исцеде до последње капи зноја.
Трећи рајх је натерао грчку Централну банку да позајми 476 милиона рајхсмарака, а осим тога, нацисти су економски експлоатисали Грчку на начин да је око 70 одсто пољопривредних производа отимано од Грка и слато немачким трупама у Северној Африци.
Грчка, богата уметнинама из античких времена, била је поприште немачке отимачине, а у депоима нацистичких вођа завршавала су уметничка дела и из византијског периода. Уз то, с обзиром да је после пораза војске грчко становништво пружило један од најжешћих отпора окупатору, репресалије окупатора спадају међу најкрвавије у Европи.
Посебно је занимљиво како су нацисти опљачкали богатство солунских Јевреја, који су чинили највећу јеврејску заједницу у Грчкој. Сви Јевреји су подлегли обавези да иду на принудни рад, а они који услед болести или година то нису могли, морали су да плаћају енормне суме новца.
Када је јеврејској заједници нестало новца, свих 40.000 солунских Јевреја послато је у логоре смрти у Пољској, из којих се спасло свега око 800 људи. Њихова имовина је у потпуности опљачкана, а уништено је чак и јеврејско гробље — гробови су педантно разграђени, а цигле су искоришћене за градњу. На месту некадашњег јеврејског гробља у Солуну данас се налази Аристотелов универзитет.