Монахиња Серафима из Горњенског манастира у околини Јерусалима, говорећи о Благодатном огњу, стално изговара реч „искушење“. Долазак у Свету земљу током ускршњих празника је искушење. Долазак у историјски део Јерусалима на Велику суботу је искушење. Дочек почетка литије унутар Храма Христовог гроба је такође искушење.
„Мора се веома дуго стајати. На улици је метеж, а у храму је загушљиво. Сваки пут себи у тим тренуцима кажеш: доста је, више никада нећу ићи по огањ!“, прича монахиња.
Јерусалим током празничних дана заиста подсећа на огроман мравињак, посебно уочи силаска Благодатног огња. Арапи који живе у Старом граду журе у петак на молитву, Јевреји иду ка Зиду плача да се помоле пред сабат, православни Грци припремају Храм Христовог гроба за дочек Ускрса. Ту су и ходочасници из Грузије који се пробијају кроз гомилу туриста из Кине, који су се пак зауставили због процесије Асираца. А етиопски ходочасници, којих је ових дана посебно много, једва успевају да се сместе у двориште коптског Манастира Светог Антонија, једног од најдревнијих у Јерусалиму.
Човек осећа вртоглавицу од бројних звукова: појања богомољаца, трговаца који на разним језицима маме купце, звоњаве, мујезина који позивају на молитву, музику из продавница.
Са заласком сунца уочи Велике суботе град постаје пуст: хришћани-ходочасници у то време су на служби у Храму Христовог гроба, локални житељи су код куће и вечерају за породичном трпезом. Само израелска полиција поставља ограде по читавом граду.
Ноћу је Стари град потпуно изолован од спољног света. У том тренутку код Порте Јафа окупљају се они који желе да доживе чудо два пута: да виде силазак Благодатног огња, али прво да се нађу у Храму гроба Господњег на Велику суботу.
Толико много има оних који желе да се нађу у главном хришћанском храму да локалне власти пуштају унутра само званичне делегације са специјалним пропусницама. Ти људи пролазе кроз неколико кордона, а израелска полиција пажљиво проверава сваког. Званично акредитовани ходочасници буквално се пробијају кроз масу.
Главна хришћанска светиња историјски је подељена између разних конфесија — у зависности од тога ходочасници из разних земаља стоје у одређеном сектору. Руска делегација из Фондације Андреја Првозваног смештена је, рецимо, у грчком делу заједно с ходочасницима из земаља Заједнице независних држава и источне Европе.
Неки, међутим, успевају да уђу у храм без формалности. Тако, рецимо, Михаил Иванов из Јарославља већ 15 година пали свежањ од 33 свеће — по броју година Христовог живота — у храму.
„Најтеже је преживети ноћ. Овде има много таквих као што сам ја. Полиција рано ујутру пушта мали број људи у Стари град и они буквално трче према Храму Гроба Господњег — он се управо у то време отвара“, прича Михаил.
Неки ходочасници успевају да се прикључе делегацијама Копта и Јермена. Ови последњи стоје лево од капеле изнад Гроба Господњег, где се догађа силазак огња.
У храму ходочасници неколико сати чекају почетак церемоније. Здање је огромно, у њега може да се смести десет хиљада људи, али сви они стоје тесно једни уз друге. То су најнапорнији часови, али верници не клону. Неко се моли, неко се упознаје и обраћа онима који су поред њега. С времена на време неко, Грк, Грузијац, Румун, Украјинац или Рус, узвикне: „Христос воскресе!“. Стотине људи му на разним језицима одговарају: „Ваистину воскресе!“.
Од дугог чекања напетост се појачава. Више није могуће ни пребацивати се с ноге на ногу: тело бриди од умора, у глави се врти од недостатка свежег ваздуха. И одједном однекуд издалека чује се тихи звук бубњева. Затим тај звук постаје све јачи и јаснији.
Затим се појављују момци и девојке у белим мајицама и са црвеним повезима око главе. У рукама су им бубњеви и добоши.
„Слава Господу нашем! Хеј! Хеј!“, тако православни Арапи славе Бога и припремају се за дочек Благодатног огња. Својом ритмичном музиком и узвицима доводе до заноса оне који су се окупили у храму: отекле ноге нехотице цупкају по ритму.
Главни смисао узвика је: „Исус Христост је наш Бог!“ Православни Арапи су дошли у Јерусалим из околине Витлејема, где живе углавном муслимани. Није чудо што су њихови узвици тако слични онима који су прихваћени у исламу. Једном се то неуобичајено слављење Христа није допало чуварима храма, тако да Арапе нису пустили унутра. Благодатни огањ, међутим, није силазио све док престрашени служитељи храма нису пустили бучне богомољце. А уплашили су се с разлогом: међу верницима је распрострањено веровање да ако Благодатни огањ не сиђе, то значи да се човечанству ближи крај.
Арапи су унутра, почиње церемонија. У храм улазе служитељи са заставама, за њима каваси с фесовима, турска гарда јерусалимског патријарха. Они гласно ударају својим дугачким штаповима по поду. Поглавар иде за њима у пуној богослужбеној одори.
Процесија с молитвама и појањем три пута обилази капелу. Затим пред улазак у капелу с патријарха скидају богослужбену одору. Патријарх улази унутра. Гаси се светло и настаје потпуни мрак.
То је најнапетији тренутак церемоније, који ниједан директни пренос не може да пренесе. Колико ће се дуго патријарх молити за силазак огња овога пута? Да ли ће огањ сићи? Шта ће бити ако не сиђе? Неко као да дозива огањ, виче: „Христос Воскресе!“ Ходочаснике обузима брига и они заборављају умор, напето се моле, пажљиво загледају у капелу. Пролазе минути, а спасоносни огањ се не види.
Одједном, пет или десет минута пошто је патријарх почео да се моли, неко угледа светлост усред капеле и узвикује: „Сишао је!“ И хиљаде верника почиње да се комеша. Ходочасници пале свеће и радују се — буквално као да није било вишечасовног исцрпљујућег ишчекивања. Огањ се за неколико тренутака шири по целом храму, по целом Старом граду, који је последњих неколико сати био неуобичајено тих.