Поводом јубилеја, Спутњик је посетио ту фабрику, чији су производи нераскидиво повезани са историјом Русије.
Фабрику је основала 1744. године Јелисавета Петровна, ћерка Петра Великог и Катарине Прве и од тада фабрика никад није затварана. До Октобарске револуције, 1917. године, радила је искључиво за царску породицу Романових, а у совјетско доба правила је сервисе за Кремљ и госте Кремља.
Данас је та фабрика јединствен произвођач луксузног порцелана. Њени производи се налазе у колекцијама колекционара и великих музеја широм света, а практично су доступни свима.
У Императорској фабрици порцелана већи део производа је ручни рад. Искусни уметници често и не праве скице, него директно осликавају вазе, фигуре и друге производе.
Поред уметничких и мајсторских радионица, у оквиру фабрике раде и музеј и продавница.
Тренутно фабрика производи око четири хиљаде различитих артикала: сервиса за ручавање, чај и кафу, до посуђа за пријеме у Кремљу, а такође израђује и владине поклоне за стране државнике.
У фабрици су на две колекције посебно поносни. То су „Народи Русије“ и „Мрежица од кобалта“.
Прва партија порцеланских фигурица, које приказују руске етничке групе, појавила се у Русији крајем 18. века, а стигла је из иностранства. Краљ Пруске Фридрих Други поклонио је Катарини Великој сувенир који је приказивао царицу на трону, а њу су окруживали припадници разних националности и заробљени Турци.
Након тога, Катарина Велика је наложила да се произведе колекција порцеланских фигурица „Народи Русије“ на основу етнографских истраживања, а посао је поверен скулптору француског порекла Јакову Рашету.
Нешто касније, 1907. године, цар Николај Други Романов је након спроведеног пописа становништа затражио од Императорске фабрике порцелана да производе целу серију порцеланских фигура „Народи Русије“.
„Та серија је била произведена поводом 300. годишњице Дома Романових, а уједно је рађена и за младог царевића Алексеја како би се упознао са народима који живе на територији Руске империје“, прича за Спутњик Марија Захарова, менаџер за екскурзије, које се за посетиоце редовно организују у фабрици.
Мајстори, предвођени вајаром Павелом Камернским, радили су на производњи те колекције више од 10 година. Направљено је укупно 146 калупа за фигурице, али је на крају произведено 74 фигура.
На њима се радило све до Октобарске револуције, која је довела до распада Руског царства.
Ипак, најпрепознатљивији производ Императорске фабрике порцелана је „Мрежица од кобалта“, која је својеврстан симбол опсаде Лењинграда. Сервис плаво-беле боје са златним нитима појавио се 1944. године, а осмислила га је лењинградска уметница Ана Јацкевич, управо током немачке опсаде Лењинграда у Другом светском рату.
Постоји прича да је уметница током опсаде града ишла зими на Неву, како би направила отвор у леду и имала воду при руци у случају пожара у фабрици. Глад, премор, пукотине на леду, пахуљице и зраци сунца — све се у њеној машти измешало и инспирисало је да створи „Кобалтну мрежицу“.
Први пут слична мрежица се на чајницима и шољама појавила још за време царице Јелисавете Петровне. Орнамент је створио мајстор Дмитриј Виноградов, али пругице су тада биле розе боје.
Фабрика је за „Мрежицу од кобалта“ добила и неколико престижних медаља. Сада у плаво-белом стилу постоји више од сто врста посуђа, „протканих“ 12-каратним златом.
Копирати технологију по којој се прави „Мрежица од кобалта“ је изузетно тешко, иако су мајстори из Кине у више наврата покушавали то да учине. Тајна је у томе што се осликава испод глазуре и то се чини ручно.
Легендарна „Мрежица од кобалта“ продаје се у тридесетак земаља света, а производи Императорске фабрике порцелана се могу купити и у Србији. Директорка компаније Татјана Тилевич рекла је за Спутњик да постоји идеја и о одржавању заједничке изложбе и стварању заједничке, интересантне колекције са српским уметницима.
Данас фабрика производи око два милиона предмета годишње. Поређења ради, за време СССР-а производило се и 15 милиона предмете годишње, а већи део је ишао на извоз, али средином седамдесетих година прошлог века у компанији је радило око три хиљаде људи у две смене, а сада има нешто више од 1.200 запослених. Међутим, у совјетско доба фабрика није производила толики број ауторских предмета, као што то чини данас.
Процес производње порцеланских производа је веома компликован. На пример, да би се добила једна шоља, потребно је обавити до 80 технолошких операција. Генерално, фабрика је задржала основу технологије за производњу класичног порцелана, коју је развио Дмитриј Виноградов средином 18. века.
Није тајна од чега се прави порцелан, али се у најстрожој тајности држе пропорције.
Најтраженији производи се понављају из године у годину, али фабрика непрестано шири асортиман новим дизајнерским производима и обећава бројне новитете.