Дан побједе над фашизмом у Црној Гори је био засјењен очекивањем читања пресуде Вишег суда у Подгорици у случају познатом под именом „државни удар“. Јавност је доведена до усијања, а страхови и бриге су се множили сваким даном.
Процес који је трајао двије и по године, и цијелим током био директно преношен на локалним телевизијама, већ је био дубоко подијелио грађане Црне Горе. Убједљива већина га је доживјела као политичку фарсу и одлуку власти да покаже строгоћу и тиме одбрани своје увелико пољуљане позиције, изазване лавином бројних афера које све воде до „господара“ Мила Ђукановића.
Специјално државно тужилаштво је изнијело и бранило оптужницу коју није пратио ниједан валидан материјални доказ. Све се заснивало на изјави свједока сарадника, правоснажно осуђеног убице и ситног пљачкаша, потпомогнутог несувислом причом самопроглашеног четничког војводе, који је био противзаконито промовисан у агента провокатора.
Тужилаштво се на том основу прихватило приче која не само да није била истинита, већ је била и немогућа у просторно-временској реалности.
Одбрана оптужених, коју су предводили бриљантни и посвећени адвокати, током судског поступка је јавно и недвосмислено раскринкала ту лажну оптужницу. Али једини ефекат је био у томе што је судијска тројка показала потпуну пристрасност у корист тужилаштва, не либећи се ни да им помаже у тренуцима када сами нису могли да се испетљају из сопствених лажних конструкција.
Црном Гором је, стога, завладало увјерење да оптужени нису криви, али да ће бити осуђени, и то на драконске затворске казне. Очекујући то са сигурношћу, оптужени политички лидери Демократског фронта, Андрија Мандић и Милан Кнежевић, изјавили су да неће прихватити незаслужену казну и да ће своју слободу и достојанство бранити и по цијену да „лете главе“. Њихове или нечије друге.
Они са тананијим осјећањима су замјерили на оштрини ових изјава. Питали су се, тобож запањено, да ли је дошло вријеме да, почетком 21. стољећа, у Црној Гори поново „лете главе“ као вид историјског примитивизма. Превидјели су, међутим, да је у питању била крајња нужда. Када се појединац суочи са таквим инквизиторским судским поступком, не преостаје му много избора. Или да се понизи и пристане на незаслужену казну и осуду не само своју, већ и цијелог народа чији је политички представник, или да се побуни и брани. Ако треба и оружјем. Андрија Мандић и Милан Кнежевић су одабрали ову другу могућност.
Придружили су им се бројни партијски другови и људи који држе до истине и људског достојанства. Полиција је, непосредно пред изрицање пресуде, покушала да сазна на шта су све ти људи спремни. Привели су на информативне разговоре бројне активисте Демократског фронта и мора да им се није свидјело шта су том приликом чули. Властима је требало да се јави да ли је „пушка“ којом пријете Мандић и Кнежевић празна (како су изјављивали неки провладини аналитичари) или је, ипак, пуна. Судећи по пресуди, повјеровали су овој другој могућности.
Кључно је било питање да ли ће суд захтјевати тренутно хапшење двојице политичких лидера, или ће им бити омогућено да и другостепени поступак воде са слободе. Магична цифра је била број година робије (пет) и, додатно, одлука суда да ли они морају бити ухапшени. И ту је направљен трули компромис. Досуђена им је казна од пет година затвора, али није тражено да буду лишени слободе. То је био разлог да сви одахну. Овог пута су избјегнута нова „ћерања“ по Црној Гори. И то је најважније.
У другом плану остаје питање да ли је таква одлука знак зрна мудрости власти у Црној Гори, или је доказ државног кукавичлука.
Без обзира на изречену пресуду, може се сматрати да су лидери Демократског фронта извојевали својеврсну побједу. Сачували су слободу и могућност да у неком новом поступку, пред другим вијећем и у другачијим политичким приликама, још једном докажу апсурдност оптужби на свој рачун и на улогу Русије и Србије у тој бурној и кризној 2016. години.
Иначе, само образложење пресуде је било неподношљиво глупо и не заслужује било чију озбиљнију пажњу. Коначно, режим Мила Ђукановића је пресудом у „процесу стољећа“ испалио гранату из оруђа највећег калибра. Испоставило се да је у питању била лажна, маневарска муниција.