Одлуком о усвајању Предлога закона о допунама Закона о државним и другим празницима у Републици Србији, којим се предлаже да 24. мај буде нови празник — Дан Ћирила и Методија, Влада Србије придружила се групи шест словенских држава које прослављају тај празник.
Спомен на словенске просветитеље до сада се обележавао у Русији, Украјини, Северној Македонији, Бугарској, Чешкој и Словачкој, а Србија ће им се придружити у зависности од одлуке Народне скупштине.
Дан када се слави Дан Ћирила и Методија или, како се још назива, Дан словенске писмености и културе, ретка је прилика када се реч „словенски“, као термин који означава ширу заједницу слично говорећих народа, помиње у јавности.
Наиме, тај термин као да је, ван стручних кругова, заборављен, као да је изашао из моде, као што су из моде изашли шешири, кринолине или ношење штапа са сребрном дршком.
О „словенском свету“, као простору где се развија цивилизација са посебним одликама, теми о којој су интелектуални кругови из 19. века нашироко расправљали или политичкој еманципацији Словена и њиховом јединству, не да више нико не говори, него се те идеје чине миленијумима далеко од стварности у којој живимо.
У атмосфери када су словенски народи подељени по политичким, верским и националним основама, када реч Словен практично више ништа не значи, Ћирило и Методије, два Грка које су византијски цар Михаило III и васељенски патријарх Фотије послали у мисију у Моравску, постају практично једина спона међу словенским народима и због тога је добро да постоји заједнички празник који подсећа на њих.
Вероватно ни Ћирило ни Методије нису слутили какве ће политичке и верске последице имати њихова мисија и колики ће досег имати њихово деловање. Оно на крају није било ограничено на Моравску, већ се проширило на све словенске земље. Нико није оставио тако дубок траг међу свим словенским народима као њих двојица.
Њихову заоставштину нису успели да потру и обесмисле ни немачки ни турски завојевачи, па ни сами Словени, међу којима има и оних који су више волели да им се порекло води од Гота.
Осим што су преводили паганске Словене у хришћанство, саставили су прво словенско писмо (глагољицу) и превели верске књиге на словенски језик, што је било врло важно и у политичком смислу, јер Словени су после њих могли да врше службу на свом језику, уместо на латинском или грчком. Било је то прво политичко освешћивање Словена у историји.
Ћирило и Методије платили су велику цену за свој рад. Били су прогоњени, затварани, игнорисани, исмевани, не само од несловенских противника, већ и од самих Словена. Међутим, њихов рад био је толико утицајан да је покрет који су створили постао несаломив. Када би био прогнан из једног места, појављивао би се у другом, и тако у недоглед.
Важност глагољице као писма убрзо је ишчезла — један број Словена је као писмо прихватио ћирилицу, други латиницу. Са јединственог словенског језика црквене и друге књиге преведене су на националне језике, али покрет који су Ћирило и Методије створили, идеја да је јединство међу Словенима, језичко, верско, политичко или било које друго, могуће — то је њихова трајна тековина.
Друга је ствар што су те идеје данас заборављене. О језичком, верском, политичком јединству Словена не може се говорити. Чак и тамо где је евидентно да говоре истим језиком, Словени се деле. Верски су подељени од када постоји подела на римокатоличку и православну цркву. Политичке поделе попримиле су стравичне последице у другој половини и на крају прошлог века и остављају дубоке трагове до данас.
Поделе међу Словенима попримиле су апсурдне размере. Једна од њих је, на пример, које су народности били Ћирило и Методије — бугарске или македонске? Друге апсурдне идеје о пореклу појединих словенских народа није вредно ни помињати. Једно је сигурно — Ћирило и Методије били би веома разочарани када би могли да виде данашњи словенски свет.