Гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић потврдила је да се у трезору налази укупно 20,8 тона злата и да се разматра могућност куповине нове количине.
„НБС као фискални агент Србије има легитимно право да у кризним временима појача активност куповине злата. И такав савет председника Србије о куповини злата је добродошао“, рекла је Табаковићева.
Она је додала да је од 2012. године НБС купила близу седам тона злата.
„Наставићемо да увећавамо финансијску стабилност и стабилност државе тиме што ћемо мењати структуру девизних резерви које су на историјски виском нивоу и износе више од 11,5 милијарди евра“, нагласила је Табаковићева и подсетила да је до 2005. године продато десет тона злата, а да се од тог злата наслеђеног из претходног времена само једна тона чува у Базелу.
Коментаришући најаве из НБС-а, економиста Иван Николић у разговору за Спутњик објашњава да је злато одржива вредност, јер за њим увек постоји тражња, па је као такво потпуни гарант ликвидности.
„Злато је саставни део структуре девизних резерви и није лоше да га имамо, поготово у овом периоду када постоји висок ризик на финансијским тржиштима, када се цена хартија од вредности мења и када је каматна стопа ниска и не представља велики мотив за улагање.“
Николић истиче да земља може да се определи да део својих девизних резерви држи у злату, као што то Србија ради, поготово ако у њој постоји и неки локални извор злата и других племенитих метала.
„С друге стране, пуно је примера земаља које у својим девизним резервама уопште немају злато. Наш сусед Хрватска је добар пример. Они су још у прошлој деценији распродали све своје девизне резерве у злату“, наводи Николић.
Бивши председник Савета НБС-а, професор Економског факултета Бошко Живковић напомиње да земље имају различиту монетарну политику када је реч о куповини злата.
„Хрвати су своје 13,2 тоне продали још 2001. године, а с друге стране, Руси су своје сада вратили на дводеценијски максимум. Централне банке у принципу продају злато када им његова цена одговара, како би зарадиле“, појашњава Живковић.
Као саставни део девизних резерви, злато се не може трошити за текуће потребе — за плате, пензије, инвестиције.
„То једноставно није намена девизних резерви“, каже Живковић.
Он сматра да је тренд повећања резерви злата присутан последњих година у многим светским и европским државама, последица пре свега несигурности светских валута долара, евра и јуана.
Са њим се слаже и економиста Иван Николић.
„Тражња за златом је увећана и то кореспондира са вишим ризицима на финансијским тржиштима, као и са распламсавањем сукоба на глобалном нивоу између Америке и Кине, као и Америке и Европе.“
Зато је злато традиционално уточиште и неспорна сигурност коју нико не може да критикује. Чак је и ММФ поздравио амбицију да се увећа део злата у нашим девизним резервама.
„Ако већ имамо овај ресурс зашто га не повећавати. Народна банка је ексклузивни купац производње Бора, односно злата које он оствари. Последње деценије Народна банка је откупила по највишим текућим ценама произведену количину злата коју је Бор реализовао и по том основу су се и повећале девизне резерве“, прецизира Николић.
Он наводи да злато које ми имамо отприлике чини осам одсто наших девизних резерви.
„То је велика количина племенитих метала за Србију, али у структури девизних резерви, то није велика вредност.“
Иначе, огромне количине злата у последње време купиле су многе суперсиле: Русија, Кина, САД, Немачка… Такав тренд захватио је и целу Европу, па су своје девизне резерве повећале и Аустрија, Италија и Француска.
Са својих 20 тона злата Србија има веће резерве тог племенитог метала од пет земаља региона заједно. Према последњим подацима Светског већа за злато, Македонија, Словенија, Мађарска, БиХ и Албанија укупно имају 17,9 тона злата.