Једно је сигурно — индиректне последице су много веће, нарушено је здравље људи, затровани су природни ресурси, хиљаде људи је расељено, генерације младих отишле су из Србије.
Српска економија почела је да пропада деведесетих година, са ратовима и санкцијама, а бомбардовање 1999. године ју је докрајчило. Опоравак је дуг и тежак, јер је индустрија на којој се српска економија заснивала девастирана.
Професор на Факултету за примењену екологију Божо Драшковић сматра да је, између осталог, циљ уништавања српске индустрије био да се обезбеди тржиште за робе земаља које су учествовале у нападима, као и да Србија постане зависна од њих.
„То је уништавање на дуги рок, није само тренутно. Имате директно бомбардовање, али имате и други ефекат, имате и кидање економских ланаца и прављење заостатка у развоју“, рекао је Драшковић.
Бомбардовани су привредни и индустријски објекти, енергетска постројења, инфраструктура. Огромну штету претрпеле су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, за коју је НАТО први пут употребио и такозване графитне бомбе. У више наврата гађани су објекти наменске индустрије у Чачку, Баричу, Лучанима и Ваљеву. Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић указује да су неки објекти били у таквом стању да их није било могуће обновити.
„Наменска индустрија је претрпела огромне штете. Мислим да су се опоравили тек пре четири-пет година. И данас се ти капацитети обнављају, али нису ни близу нивоа који су имали у бившој СФРЈ“, рекао је Савић.
Огромне штете претрпела је инфраструктура, у скоро 800 напада страдали су водоводи, црпне станице, мостови, поштанска, путна и железничка мрежа, аеродроми, ТВ центри, сателитске станице, радио и ТВ репетитори.
Бомбардовање је финале краха српске привреде, која је претрпела огромну штету деведесетих година у време санкција и то је, према речима наших саговорника, неодвојиво.
„То је почетак краја за већину српских предузећа. Пре санкција у бившој СФРЈ сваки градић је имао најмање једну фабрику у којој је радило неколико хиљада људи, данас, не рачунајући стране инвеститоре, можете на прсте једне руке да набројите градове у којима имате такве фабрике. Деведесетих година у индустрији Србије је радило 1,1 милион радника, а данас око 400 хиљада“, рекао је Савић.
И поред благог опоравка после НАТО бомбардовања, пред нама су године у којима ћемо се борити да се вратимо на ниво из осамдесетих. Саговорници указују да поред свега што се збивало, не би требало да се искључиво ослањамо на страни капитал. Морали бисмо размишљати и о сопственим ресурсима и елементима за развој, којих и те како има.
„Бомбардовање је коначан удар на економију, али и на цело друштво“, рекао је Драшковић.