Иако је то био први антисептички рат, који су пилоти НАТО-а водили на висинама од преко 6.000 метара, агресија из ваздуха против југословенске војске на Косову била је углавном неефикасна. Бомбе НАТО-а на Косову разнеле су на стотине цивилних аутомобила, цивилних камиона и макета и једва да су начеле југословенску артиљерију и оклопне снаге.
Од 744 „потврђених“ погодака пилота НАТО-а током рата, истраживачи из америчког ратног ваздухопловства, који су касније провели недеље и недеље претражујући Косово и пешице и хеликоптерима, нашли су доказе за само 58 погодака.
Наравно, по завршетку рата амерички су се официри на терену врло брзо упознали са размерама својих промашаја, али је извештај о уништеним циљевима дуго времена био сакривен. Током борбених дејстава начелник Здруженог генералштаба Оружаних снага САД, генерал Хенри Шелтон неколико је пута изјавио „да су ваздухопловне снаге НАТО-а уништиле око 120 тенкова, 220 оклопних транспортера и до 450 артиљеријских оруђа у рату против Југославије“.
Врховни командант НАТО-а, генерал Весли Кларк био је у томе много опрезнији, па је одговарајући на питање колико је југословенских тенкова и других возила уништено на Косову увек одговарао само са: „Довољно“. Истини за вољу, Кларк је сумњао у тврдње ваздухопловства и покушавао је, бар у прво време, да прикаже тачну слику бомбардовања на Косову. Када је на крају рата командант југословенске Треће армије, генерал Небојша Павковић изјавио да је на Косову изгубио само 13 тенкова, врховни командант НАТО-а је то назвао „српском дезинформацијом“.
Међутим, како су његови помоћници сугерисали да је Павковић можда у праву, Кларк је на Косово упутио специјални тим за оцену ефикасности гађања МЕАТ. Тридесетак стручњака из америчких и НАТО ваздушних снага потврдили су да је бомбардовање било прецизно када су биле у питању фиксне мете, као што су бункери и мостови. МЕАТ тим је констатовао „како су Срби заштитили један мост тако што су 300 метара узводно изградили лажни мост од полиетиленске фолије коју су растегли преко реке“. НАТО је „уништио“ лажни мост седам пута.
Макете артиљеријских оруђа биле су направљене од дугих црних стабала постављених на камионске шасије. Лансер ПВО система СА-9 био је израђен од метализованог картона од којег се прави амбалажа за млеко.
Када је генерал Кларк чуо те „непријатне“ вести наредио је нову истрагу на терену. Почетком августа 1999. године екипа МЕАТ вратила се у седиште ваздухопловних снага у базу Рамштајн у Немачкој са око 2.600 фотографија. Поднели су извештај генералу Валгеру Бегерту, заменику команданта ваздушних снага НАТО-а у Европи.
„Како то мислите, нисмо погодили тенкове?“, упитао је Бегерт. У року од 30 дана бригадни генерал Џон Корли је генералу Кларку предао нови извештај у којем се говори о „успешно погођена 93 тенка и 153 оклопна транспортера“, што није било далеко од података које је на крају рата изнео начелник Здруженог генералштаба, генерал Хенри Шелтон.
Изван ваздухопловних снага Корлијев извештај је дочекан са тихим неповерењем. Кларков заменик, британски генерал Руперт Смит и његов начелник штаба, немачки генерал Дитер Штокман саветовали су врховног команданта НАТО- а да не прихвати Корлијев извештај. У преводу, према речима једног високог функционера Пентагона, то значи: „Ово је мапа ваздухопловних снага о погоцима на Косову. Сматрамо да она не значи баш ништа“.
Гледајући са ове дистанце, после двадесет година, можемо рећи да је Југословенска армија врло успешно ратовала са два основна принципа — маскирање и маневар. Успели смо да сачувамо гро оклопних и артиљеријских снага, а са Косова су практично неоштећени изашли цео Приштински корпус и делови Треће армије. Југословенска војска није војнички поражена на Косову.