Закон о слободи вјероисповјести, који је Влада Црне Горе упутила Скупштини на одлучивање (усвајање), узбуркао је политичке и све остале страсти на начин који је без преседана у новијој црногорској историји. Ваља подсјетити да је та историја у претходне три деценије била све остало, осим мирна и досадна.
Непознати су аутори ових „ингениозних“ предлога, не постоји ни уставни ни законски основ да они буду спроведени, не зна се шта „држава“ намјерава након што се прогласи власником манастира, цркава, крстионица, гробаља... Зна се да је у питању одлука којом желе да исправе „вјековну неправду“, како пркосно тврди Мило Ђукановић, а тврди и да је његова одлука да баш он обави ту работу.
Сасвим очекивано, реаговали су свештенство и монаштво Митрополије, а њени великодостојници су објавили став да на то неће пристати ни по коју цијену. Услиједиле су тешке ријечи између представника власти и оног дијела опозиције, који је стао у одбрану својих светиња и традиције, која Црну Гору разликује од Монтенегра. Све чешће се може чути да ова намјера власти може бити довољан повод за вјерски или грађански рат.
Александар Вучић, предсједник Србије, упутио је молбу Влади Црне Горе да одложи усвајање овог закона, али је, након добијеног одговора, спустио лопту и повукао се. С обзиром на садржај, одговор Владе Црне Горе и није заслуживао другачији поступак. Наиме, црногорска Влада је одржала надахнуту лекцију о немијешању у суверенитет њене државе и дјетињасто инсистирала на томе да ће сама доносити своје законе.
Држава која је у процесу европских интеграција већ донијела хиљаде преписаних (и непримјењивих) закона ради приступања ЕУ и држава која је чланством у НАТО редуцирала свој међународни суверенитет до непостојања, позива се на слободу да сама уређује своје послове. Нарочито онда када су они штетни по Србе, Српску православну цркву и Републику Србију.
Да ли ће овај закон бити донесен? По свему судећи хоће, и то муњевитом брзином. Да ли ће, међутим, бити примјењен; то је већ друго питање. Велика је вјероватноћа да неће, ни брзо, нити икада.
Проћи ће као и на Румији...
Суштина ове политичке игре је управо у томе. Мило овим показује своју моћ и, још постојећу, парламентарну већину, коју сачињавају и они посланици који Митрополији и, посебно, Владики Амфилохију, желе мало доброга. На личном и конфесионалном плану.
Али, као што није срушена црква на Румији, или крстионица на Превлаци михољској, тако ће и манастири остати у рукама Митрополије. Свештенство и вјерујући народ неће морати да их бране и оружјем, јер нико неће имати храбрости да изда такво наређење, нити ће имати људство вољно да то наређење спроведе.
У таквој пат позицији Мило и његова партија консолидоваће своје тврде бираче, као и припаднике мањина, чију подршку морају да поврате пред парламентарне изборе, који су заказани за наредну годину. Из тако дубоких шанчева се неће видјети бројне афере и материјалне злоупотребе које он и камарила око њега остварују преко леђа свог све сиромашнијег народа. Ономе који „спашава“ државу и гради „нови идентитет“ морају се прогледати кроз прсте сумњиво стечени милиони.
Но, постоји крупан разлог за бригу. Сличан предлог закона је био најављен и 2015. године, али је био повучен уз процјену да би наштетио интересима владајуће партије на изборима сљедеће године. С обзиром на број вјерника, онај који иде против Српске православне цркве може само да изгуби. Тада је Мило, све су прилике, успио да измоли своје стране налогодавце да се одложи напад на СПЦ управо да би опстао на власти и наставио да им пружа тражене услуге.
Пут којим ће кренути и Косово
Овог пута одлагања није могло бити. Бојим се да је Владика Јоаникије, говорећи пред народом на великом Тројичинданском сабору, био у праву рекавши да се овим путем установљава пракса коју ће наставити челници самопроглашеног Косова у односу на српске светиње на тој светој српској земљи. Светиње у Црној Гори су сигурне уз одлучно свештенство и вјерујући народ. На Косову и Метохији нису, не због малодушности свештенства и монаштва, већ због малобројности Срба који би их бранили.
Одавно је доказано да званична Подгорица и Приштина имају истог налогодавца па су им и „политике“ дио исте цјелине. Оно што Подгорица започне, Приштина настави.
Стога, одбрана Митрополије црногорско-приморске има много дубљи значај од Милових „игара престола“. Јер, све се ово дешава у времену када Албанци губе значајан дио међународне подршке, због које су до сада и могли да раде што им падне на памет, а Србија мудро и корак по корак поправља своју укупну, а тиме и преговарачку позицију.
Неко је, стога, притиснуо тастер звани „Мило“ и створио ново искушење пред властима Србије.