Након мајских локалних избора, шпански политички пејзаж фрагментиран је тако да ни једна од водећих странака левице и деснице не може сама да формира власт у срединама у којима је освојила највећи број гласова. И социјалисти и народњаци принуђени су да склапају пактове са мањим странкама.
Па тако у Мадриду, где је за градоначелника изабран Хозе Луис Мартинез-Алмеида из Народне странке, партије десног центра, која је Шпанији у 21. веку дала два премијера (Хозе Луиса Азнара и Маријана Рахоја), социјалисти су освојили већину гласова (29,3 одсто наспрам народњака који су освојили 22,2 одсто).
Страх од сепаратиста
Међутим, народњаци су склопили пакт са Сијудаданосом, који је сличне политичке оријентације, али и са екстремним десничарима из Вокса, који, први пут од пада франкизма 1975. године, бележе озбиљнији раст. Вокс је освојио власт у Андалузији, региону у коме су до маја власт традиционално држали социјалисти.
Иако је, као партија десног центра у Европском парламенту у коалицији са покретом француског председника Емануела Макрона, Сијудаданос је, заједно са социјалистима у Барселони, подржао избор Аде Колау, припаднице крајње левице. Страх од доласка на власт каталонских сепаратиста у другом по величини шпанском граду очигледно је надјачао идеолошке разлике.
Из Париза је, на одлуку Сијудаданоса да уђе у коалицију са Воксом у Мадриду, стигло оштро упозорење да ће ова странка сносити последице уколико настави да формира локалне савезе са Воксом.
Истрошени социјалисти
Фрагментација шпанског политичког пејзажа, према мишљењу дугогодишњег дописника српских медија из те земље Борислава Лалића, неће превише закомпликовати политичку ситуацију.
„Десило се што се морало десити“, каже Лалић.
„Власт истроши сваку странку која дуго влада, а то се управо догодило и социјалистима, који су Шпанијом владали од средине осамдесетих до почетка 21. века, као и народњацима, који су их наследили.“
На последњим изборима, социјалистички премијер Педро Санчез ојачао је своју позицију, међутим, не толико да би социјалисти могли да сами формирају власт, наставља Лалић:
„Морају да пактирају, да се договарају и да улазе у коалиције и са другим странкама. Наравно, не могу да уђу у коалицију са народњацима и десничарима. Траже партнере у левим и популистичким странкама, као што су Подемос и регионалне странке — не бих рекао да су то сепаратистичке странке. Ни социјалисти, ни народњаци неће правити савез са сепаратистичким странкама какве, пре свега, постоје у Каталонији“.
То се и види на примеру Барселоне, додаје Лалић, и оно што је, у целој разуђености шпанске политичке слике, јасно је да огромна већина левих, десних и регионалних странака неће подржати каталонски сепаратизам.
„Често говорим да не постоје објективни услови да сепаратисти у Каталонији остваре своје циљеве, јер се то не дозвољава, и то не само по шпанском Уставу. Не само да је огромна већина грађана Шпаније против тога, него и међународни фактори не иду у прилог том процесу“, објашњава Лалић и додаје да већински отпор каталонском сепаратизму не значи да због њега Шпанија нема великих невоља.
Није лако искоренити „франкизам“
„Проблем са каталонским сепаратизмом омета Шпанију да се посвети неким другим питањима. Шпанија, иако спада међу десет највећих економија света, у којој око 80 милиона туриста годишње остави између 70 и осамдесет милијарди долара, мора да се бави грубим и агресивним каталонским сепаратизмом“, наводи наш саговорник.
„Сасвим сам уверен да они (каталонски сепаратисти) у томе немају никакве шансе, нико то неће подржати, ни Америка, ни ЕУ, ни шпански суседи, нити ће Шпанија то дозволити, као што се, уосталом, и видело. Чак је, мислим, и већинско расположење у самој Каталонији против тога“, сматра Лалић.
Најбоља илустрација за ову Лалићеву тезу долази из саме Барселоне — једном од ухапшених каталонских сепаратистичких лидера Жоакиму Форну, који је изабран за градског већника Барселоне, суд је дозволио да присуствује инаугурацији нове градоначелнице, међутим, одмах потом враћен је у затвор.
Успон Вокса, крајње деснице, која први пут после пада франкизма бележи озбиљније успехе, Лалић повезује са европским трендовима. Али, напомиње како није лако искоренити франкизам, који је Шпанијом владао 40 година.
„Руку на срце, у последњој деценији франкизма, чак можда и у последње две деценије, народ у Шпанији под Франком је живео доста добро, у економском смислу и у смислу безбедности. Тако да је франкизам, кога се Шпанија ослободила на цивилизован начин, између 1975. и 1978. године, без проливања крви, оставио одређене корене“, објашњава Лалић.
Управо због отпора франкистичких снага још не може да у дело буде спроведена одлука Кортеса, шпанског парламента, о измештању из маузолеја у Долини палих посмртних остатака генералисимуса Франциска Франка, који је гвозденом руком владао Шпанијом од 1939. године све до смрти 1975. године.
Таласања изазвана франкистичким покретима постоје, констатује Лалић, али их оцењује као делимична. Она не померају Шпанију са политичког тла на коме најважнију улогу играју две странке — социјалисти, као умерена левица и народњаци, као десни центар.