Када је „велика четворка“, коју су чинили премијери Француске, Велике Британије и Италије, Жорж Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо, као и амерички председник Вудро Вилсон, ставила своје потписе на документ у Версају 28. јуна 1919. године, Европа је одахнула. Сви су мислили да је са њим завршена епоха ратовања у Европи. Сви, осим једног човека: команданта савезничких снага у Првом светском рату, француског маршала Фердинанда Фоша, који је одбио да потпише споразум.
„Ово није мир, већ само примирје на 20 година“, рекао је тада искусни генерал.
Тако је и било. Он је погрешио у својој процени за свега два месеца. Управо је овај споразум породио још крвавији рат од оног који је управо био завршен.
Мир без Немачке, Русије и Турске није мир
Шта је био проблем са Версајским споразумом, објашњава за Спутњик историчар Олег Ајрапетов са Московског државног универзитета „Ломоносов“.
„Ако се пажљиво протумаче услови Версајског мира, видећемо да је он био изграђен без узимања у обзир интереса најмање две велике силе у Европи: Немачке и Русије (тада већ СССР) и Турске на Блиском истоку, у Малој Азији. На томе се одређивала будућност Версајског система, који је почео да се руши још пре Другог светског рата“, подсећа руски историчар.
Русија се, истина, налазила у великим проблемима, бољшевици су тек били дошли на власт, грађански рат је потресао земљу, али она је, скоро до краја, врло активно учествовала у рату и дала је велики допринос победи. Без обзира на то, нико није позвао њене представнике на конференцију у Паризу. Самим тим, ни њене интересе није имао ко да представља.
Наравно, највеће понижење од споразума осетила је немачка нација. Немачка је била не само потпуно разоружана (морали су да предају читаво оружје, бродове, авионе, подморнице), већ је и територијално осакаћена, док је Аустроугарска монархија потпуно престала да постоји.
Ни Турској није било ништа боље. Османска империја је била потпуно унишена. На 80 одсто површине територије бившег царства настао је велики број нових држава.
На месту наднационалних држава настајале су националне државе. Како је говорио у Версају Лојд Џорџ:
„Отворили су се гробови и одатле су изашли народи са огромним апетитима.“
Како су се цртале границе
Почеле су да се цртају границе нових држава. То ће постати највећи проблем, који нас прати све до данас. Како је било декларисано, државе су се правиле по националном и етнографском принципу. Међутим, иза свега су стајали интереси. Од великог значаја је био став Велике Британије и САД, али највише став Француске.
„На пример, Француска је била та која је инсистирала на формирању Пољске. Када се 1939. године све срушило, Молотов је назвао Пољску наказним дететом Версајског договора. Он је био у праву, јер је у Пољској, која је створена највише уз подршку Француске, живело само 54,5 одсто Пољака. Остали су били: Немци, Јевреји, Украјинци, Руси. Она је створена, јер је Француска сматрала да она треба на истоку да гарантује границу мирољубивости Немачке. Она је била ту да обуздава немачке амбиције у будућности“, објашњава Ајрапетов.
Он подсећа да је тако функционисало и формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и велике Румуније, где више од 30 одсто становништва нису били Румуни, док се трећина Мађара нашли ван граница своје државе: у Чехословачкој, Румунији, Југославији.
„Прављене су конструкције које су требале да обуздавају утицај бољшевизма на истоку Европе, стварањем такозваног санитарног кордона, чији стуб је требао да буде пољско-румунски национализам. Направљена је мала Антанта — савез Чехословачке, Румуније и Југославије, који је требао да гарантује да неће доћи до мађарског реваншизма и који ће утицати на још једног немачког савезника — Бугарску“, додао је историчар.
На месту Османске империје настали су Сирија, Ирак, Либан, Израел и Саудијска Арабија. Колико су биле вештачке нове границе новостворених држава показује и стање тих држава данас. Уопште нису узимани у обзир различити верски покрети унутар ислама: сунизам и шиизам и велика подела народа по тој линији. То се најбоље данас може видети у Ираку и Сирији. Највећа неправда на Блиском истоку направљена је Курдима. Иако их је данас 40 милиона, они су тада раскомадани у четири државе: Турску, Ирак, Сирију и Иран. Овај проблем до данас није решен.
Рушење версајског система
Наравно, овај систем није могао да заживи. Он је ускоро породио немачки национализам и Хитлера.
„Понижење Немачке је било један од разлога популарности Национал-социјалистичке партије, која је обећавала решење многобројних проблема. Парола: „Сви Немци треба да живе у једној држави“, касније се манифествовала кроз аншлус Аустрије, присаједињење немачких делова Чехословачке и Данцинг“, наглашава Ајрапетов.
Каква је само била освета Немаца над Французима 1940. године. Хитлер је, након блицкрига и уласка у Париз без борбе, наредио да се спали оригинал Версајског споразума, да се пронађе вагон у којем је Немачка пре 20 година потписала капитулацију и натерао је француске власти да потпишу примирје, којим се Француска дели на окупациону зону и марионетску државу.
Версајске грешке са Немачком коштале су живота десетине милиона људи у Другом светском рату. Границе Југославије су се одржале, док су биле у интересу оних који су их цртали све — до пада СССР-а. Последњих двадесет година границе Блиског истока су потпуно уздрмане. Како ће се завршити, нико не зна.