Руси су најстрашнији људи, а и Срби су страшни. Хрвати су добри, Албанци су добри, Американци су добри, сви су добри. Само су Руси и Срби страшни. Зашто је тако? Изгледа зато што је Бог са нама, каже отац Андреј у разговору за Спутњик.
У Београду је боравио ради промоције српског превода својих књига, а изашло их је 10 у издању куће „Бернар“. У Русији, али и широм православног света његове проповеди посећене су као рок концерти.
Осим што пише и беседи, он води недељне емисије посвећене темама које интригирају сваког човека — о Богу, вери, свету, моралним изборима које намеће свакодневни живот. Изнад свега га интересују млади и њихове дилеме. Увек истиче да су га за проповедништво посебно надахнуле књиге Николаја Велимировића. Зато је овога пута поред Београда боравио и у Ваљеву, где је одржао трибину на тему „Православље и млади“, али и обишао манастире Ћелије и Лелић, где је целивао мошти владике Николаја.
Са оцем Андрејом разговарали смо у свештеничком дому Цркве Светог Георгија на Новом Београду. Изнад њега — репродукција „Сеобе Срба“ Паје Јовановића. Питамо га како он, као духовник и притом добар познавалац историје српског народа, види дуги низ искушења и патњи с којима се Срби опет и изнова суочавају.
„Ако је Бог позвао неког човека или народ он не може да оде од Божјег позива, мада би хтео. То и јесте патња, покушај да избегнеш оно на шта те је Бог позвао. Он ти каже: ’Ради ово‘, а ти кажеш: ’Нећу, хоћу овако да живим‘. Рецимо, свиђа ми се да живим у Америци или у Европи. Ти дакле срљаш да живиш тамо где те Бог није благословио. Мислим да су Руси и Срби у томе апсолутно једнаки: срљамо тамо где нас Бог није благословио и желимо да живимо тако како Бог не жели. И због тога патимо.“
Имате у виду западни начин живота?
— Да, мислим на сладуњавост, гордост, сву ту причу да сам ја најбољи, да је све лепо и да је рај на земљи. А Господ ти каже: ’Ти имаш други живот, спремио сам за тебе нешто више. Живи са мном, ради шта ти кажем и имаћеш више — царство Божје‘. Ти кажеш: ’Нећу, хоћу ово‘. Као мало дете. Чини ми се да се некад понашамо као мала деца кад нешто замислимо да хоћемо, а Господ нам каже: ’Стрпи се, не треба ти то сад, покварићеш зубе, превише слаткиша је штетно‘. Руси и Срби су у томе веома слични. Мислим такође да је Бог за нас припремио неку своју улогу, а ми је нисмо разумели, нисмо је препознали и зато патимо.
Мислите да искушења српског народа потичу и од тога што је он у једном тренутку можда заборавио Бога?
— Наравно, мислим да је уопште косовска тема у томе што је Лазар добио од Бога одговор да постоји земаљско царство и да постоји небеско које је за вјек и вјекова. Лазару је анђео рекао да увек треба веровати у Бога и да ће Срби, док год је света бити православни, а да ће у супротном изгубити веру. Па бирај. И он је изабрао да Срби буду православни. Наша вера је извор наше снаге — ако тај извор користимо. Другим речима, наша вера ће решити све. Дакле, Бог нам је припремио пут, а ми нећемо њиме да идемо, као Јевреји. Они су говорили својим пророцима: ’Хајде да живимо као и сви остали‘. А Бог хоће да не буду као сви. То је, чини ми се, и руски, али и српски проблем, јер Срби су мали Руси. Имате велике Русе, велику Русију, и мале Русе, малу Русију — то су Срби и Србија. Господ каже: ’Буди са мном‘, а ми опет хоћемо да будемо као сви. Не треба тако. И ми се у том смислу боримо с Богом.
Ваша је теза да су Руси и Срби нови Јевреји...
— Христа су убили не зато што је нешто скривио, него због светости. Мислим да и наши јадни народи, наши сироти људи, и Руси и Срби, ни не схватају да их је Господ одабрао, као Јевреје у стара времена. Односно, рекао им је: ’Будите са мном, будите моји. Мене су прогањали, и вас ће прогањати; мене су осуђивали, и вас ће осуђивати; мене нису волели, ни вас неће волети‘. И Србе вечно прогоне, вечно су несрећни, мало их је, вечно их ударају са свих страна, а они вечно не знају због чега и само се моле Богу и кажу: ’Господе, не остављај ме‘. И ту нема разлике између Руса и Срба, ми смо новозаветни Јевреји, исто тако смо неразумљиви, чудни, али иако смо с Богом, заборављамо га и он нас тада удара.
Можда није случајно ни што су у центру кризе која се развија у православљу управо Руска и Српска православна црква. Ви имате проблем са непризнатом „украјинском црквом“, а код нас се захуктава криза у вези са „црногорском црквом“?
— Да, они кажу да нису Срби него Црногорци, слично као што Украјинци кажу да немају везе са Русима. И смислили су прост сценарио. Био сам ове године у Црној Гори. Људи су ми се много свидели, али и они су Срби. Био сам тамо у вашим храмовима и није ми јасно шта се дешава. Жалосно је што је ђаво смислио просту схему: ’Ја нисам ти, ти ниси ја, ја сам посебан и све је моје, ја никад нисам био Србин, ја сам Црногорац, ја никад нисам био Рус, ја сам Украјинац‘. И ето таква глупост се прима. Зашто? Изгледа да су људи постали ситни, површни, глупи, а ми смо то дозволили, измакли су нам из руку...
Или неком смета Руска православна црква, а овде на Балкану Српска...
— Руси ништа не знају о себи. А кад схвате уплашиће се: ако Руси падну, пашће све, јер је руски народ највећи православни народ. Остали православни народи су углавном веома мали: Срби су мали народ, Грузини такође, Бугари. А Руса је много и још имају оружје, моћну војску, науку и силу. Ако ми паднемо сви ће нестати. Наравно, неком је потребно да Руси не буду православни, да Русију поделе на делове, разграбе је по комадићима као лешинари жртву. А онда ни за Србе нема живота, њих ће напросто уништити, јер наоколо је маса непријатеља. Уопште узев, ђаво хоће, како што је Исус Христос рекао на Тајној вечери: ’Симоне, Симоне, ђаво хоће да вас расеје као пшеницу, да вас расеје да се разлетимо као зрна на разне стране‘. То не разумеју сви Руси, мада многи и схватају тај терет одговорности: да смо дужни да будемо православни, да треба да волимо Бога, да му се молимо и служимо га сваки дан и тада ће све бити добро. У супротном ће нас растргнути на комаде.
Који је Ваш савет за српски народ, како да се боримо и можемо ли у овој ситуацији да се поуздамо у Русију?
— Мислим да ми и ви имамо нешто важно — имамо и Василија Острошког, и Серафима Саровског, па Јована Кронштатског, Николаја Велимировића, Јустина Поповића и многе друге пријатеље на небу. Само пружи руку и кажи: ’Помози ми‘. Ако их се сетимо, они ће нам помоћи. Само, ми смо заборавили ко смо. Многи Руси се не сећају да су хришћани и многи Срби су то заборавили, а имају пријатеље на небу. Па позови их, кажи: ’Свети Никола Велимировићу, помагај‘. Односно, постоје небеска Србија и небеска Русија. Ово што је на земљи није крај, него тек почетак. Постоји небеско царство и ако ми то заборавимо Бог ће нас казнити — и биће у праву. А ако се тога сетимо бићемо прави Руси и прави Срби и живећемо и даље.
То духовно преплитање између Срба и Руса можда и јесте наша снага, то што ви дајете нама, а ми вама. Мада смо ми мали, и ми имамо шта да понудимо...
— Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, није мала, ако има Николаја Велимировића, како је мала, па има Јустина Поповића, патријарха Павла, није мала...