Историчари и експерти су констатовали да је распад СФРЈ, који се у великој мери поклопио са распадом СССР-а, постао једна од главних политичких катастрофа крајем 20. века, мењајући „лице“ Балканског полуострва и судбину многих других земаља централне и источне Европе.
Руски експерт Kатaрина Ентина осврнула се на питање како је судбина Русије, као традиционалног играча на Балкану, тренутно повезана са балканским регионом и шта је чека у блиској будућности.
„Иако наше односи обједињују векови, спољна политика Русије и Србије умногоме се заснива на последицама распада Југославије. Од почетка двехиљадитих година ослањали смо се на прагматичан аполитичан развој односа са Балканом и спроводили смо политику ситуационих реакција. Међутим, данас је искључиво прагматични приступ исцрпљен и ми морамо да одредимо какав је руски интерес на Балкану“, рекла је Ентина.
Овде се, према њеним речима, не ради само о билатералним односима, већ и о геополитичкој игри. С једне стране, Кина гради своје присуство на Балкану, а с друге стране су се Велика Британија и Сједињене Државе вратиле остваривању националних интереса, што повећава конфликтни потенцијал региона у целини.
Иако, како је рекла, Москва не може да формулише своје интересе, „наши западни партнери виде јачање oпасности“.
„Хтели ми то или не, мораћемо да дамо одговор на питање шта ми желимо у региону и морамо се укључити у процесе који су започели након распада Југославије“, сматра Ентина.
Руски експерт Георгиј Енгелхарт скренуо је пажњу на чињеницу да су Југославија и Србија, СССР и Русија различите земље. Према његовим речима, неизбежан ток историје довео је до тога да су се пословни, стабилни и позитивни односи Русије развили само са Србијом и Републиком Српском.
„На развој односа са Русијом оријентисала се само једна престоница. Тренутни развој, тј. максимално ограничење руског присуства у региону није иницијатива балканских земаља, већ спољни утицај са Запада. Стога, упркос ситуационој природи руске политике на Балкану, она ће ускоро морати да заузме чвршћу позицију. С обзиром на нејединство региона, које се појавило након распада земље која је постојала више од 70 година, то неће бити лако, али то је природа овог изазова“, рекао је руски експерт.
Највећи део дискусије у Клубу „Валдај“ био је посвећен представљању прве књиге на руском језику последњег председника Југославије др Борисава Јовића — „Изгубљени век: српска позиција у распаду Југославије“.
Јовић је рекао да је истина о српском народу путем светске пропаганде деценијама лажно приказивана и да је било потребно да прође четврт века да се појави књига која упознаје свет са тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије.
Корене за распад Југославије Јовић налази у годинама пре Другог светског рата и антисрпској политици Јосипа Броза Тита. Како је рекао, читавих пола века Тито је био апсолутни владар Југославије, а служио се „свим могућим, па и политички грубим средствима да оствари зацртане циљеве“.
„Показало се да су два главна циља — растурање Југославије као вештачке творевине на више националних држава и обесправљивање српског народа — постављена давно, још 1928. године, на четвртом конгресу КПЈ у Дрездену и да је на њиховом остварењу рађено систематски и дуго…“, навео је Јовић.
Наставак је представљало Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 1943, а одлуком о подели Југославије на шест федералних јединица, донетом првим Уставом 1946. године, „српски народ је распарчан“.
У Устав из 1974. уграђене су, како је рекао, две кључне одлуке које су водиле ка растурању Југославије и грађанском рату. Прво, изиграно је право народа на самоопредељење, тако што је замењено правом република на отцепљење, чиме је створен конфликт у републикама са више народа које су одлучиле да изађу из Југославије, без сагласности свих народа који у њима живе, што је изазвало међунационалне сукобе и грађански рат у Хрватској и БиХ.
Друго, савезној држави је одузето право да одбрани своје уставно постојање од прекршилаца Устава.
„Из наведеног је сасвим јасно да су творци Устава, Тито и Кардељ, одговорни не само за распад Југославије, него и грађански рат који је такав Устав проузроковао“, подвукао је Јовић.
Он је истакао да се Југославија није распала све док је била корисна великим силама као тампон зона између два велика војна савеза, а кад је један од њих ликвидиран, њен крај је био неминован.
Српски песник и академик Матија Бећковић је рекао да Борисав Јовић не пита да ли су Срби изгубили век ни да ли ће изгубити век, већ гледајући истини у очи констатује и објашњава како су Срби изгубили век.
„Јовић не оптужује поражену страну у Другом светском рату, како је то већ уведено у обичај, него победничку Комунистичку партију за све оно што је чинила у миру. То је партија којој је и сâм припадао и утолико је оно што је написао веродостојније и важније за оздрављење и судбину Србије“, рекао је Бећковић, напомињући да ту није могао бити заобиђен „неприкосновени делегат Комитерне и највећи син свих наших народа и народности“.
Он је подсетио на речи Слободана Јовановића, који је написао да се никада у вишевековној историји Срба није десило да неко у својој педесетој години дође у Србију, да нико не зна ко је ни одакле је, а да њоме завлада до смрти, сувереније него што је њоме ико икада владао.
„Узмимо да је истина све што се говорило и учило о његовој генијалности и запитајмо се какве би везе та генијалност могла имати са Србијом и Србима. Како је било могуће да Тесла буде Хрват, а Тито Србин. И то већи од Светог Саве и Његоша“, рекао је српски академик.
Бећковић је као један од најчешће навођених доказа о његовој величини навео пример сахране којој је присуствовао, како је рекао, сијасет државника света, а на коју је председник Америке послао своју ожалошћену мајку.
„Остало је нејасно да ли се свет опраштао с њим или са пројектом, да не кажемо шифром коју је представљао, мајсторски спроводио и остваривао. Као да су сви дошли да се са том шифром опросте знајући шта ће уследити касније, а немајући никог другог којим би га заменили. Друга шифра се још тражи, али за Србију изгледа још важи она стара коју је он оличавао и применио боље од иког пре њега“, рекао је Бећковић.
Тито је био, навео је Бећковић, непријатељски војник који је владао Србијом. Таквог примера, истакао је, нема ни у једној историји неког другог народа.
Бећковић је додао да је недавно „Зидојче цајтунг“ објавио да је Тито један од највећих масовних убица 20. века, а на ту оцену реаговано је једино у Србији, у којој је он „побио у миру више него нацисти у рату“, иако су само за Србе увели квоту сто за једног.
„Као што под болесником који дуго болује све иструне, па се после смрти бацају и његов кревет и постеља, тако је испод Броза иструнула Југославија“, рекао је Бећковић.
Амбасадор Србије у Русији др Славенко Терзић рекао је да је Борисав Јовић објективно и коректно показао да је национална политика Комунистичке партије Југославије била у суштини продужетак балканске националне политике Аустроугарске.
Истакао је да у руској јавности још увек постоји у приличној мери идеализована представа о Титу и његовом времену, што поред осталог говори и чињеница да (у Москви) постоји Трг Јосипа Броза Тита, а не постоји ниједна улица или трг који би носили неко српско име.
Када су у питању савремени односи двеју земаља, Терзић је истакао значај блиских политичких односа и нарочито подвукао захвалност Србије Руској Федерацији и Министраству спољних послова РФ на подршци у очувању територијалног интегритета Србије, пре свега по питању Косова и Метохије.