Колико је Британији важна борба против „лажних вести“ на Балкану, сведочи и чињеница да је повећање помоћи најавио лично шеф британске дипломатије Џареми Хант.
Према његовим речима, тек десет одсто становника на Западном Балкану има приступ „слободним“ средствима за масовно информисање. У таквој ситуацији, „лажне вести и дезинформације настављају да поткопавају и дестабилизују друштво“.
За разлику од Британије, која издваја „скромних“ 22 милиона долара, акција УСАИД-а је свеобухватнија и скупља — према информацијама из Стејт департмента, предложено је да буџет за супротстављање „малигном руском утицају“ износи чак 661 милион долара до 2020. године
На западу ништа ново
Стратегије супротстављања „злонамерном утицају Кремља“ директор УСАИД-а разматрао је 4. и 5. јула у Паризу са представницима групе седам најразвијенијих земаља света (Г7).
Ништа ново, коментарише најновије одлуке британских и америчких представника социолог Слободан Рељић, већ одавно се свет налази у хибридном рату, у којем су медији артиљерија и ракетни системи.
„Повећавање новца је као допремање муниције на фронт. Нисам бројао, па не знам која је ово, седма или девета офанзива Англосаксонаца на балканском фронту. Мислим да морамо да разумемо да је то нека врста англосаксонског увођења реда овде. Ту је утицај Немаца и Француза секундаран. Они, наравно учествују, али они то нити смишљају, нити су главни извођачи“, каже Рељић.
Скроман учинак бомбардовања
У овој фази повећавања буџета за борбу против „малигног руског утицаја“ на Балкану, према Рељићевој оцени, не ради се о рату за државе, јер и САД и Британија верују да су државе под њиховим утицајем. Ради се, каже он, о рату за друштва.
„То показује да је досадашњи учинак тог медијског бомбардовања, рецимо, на Србе, релативно скроман. Нема неких великих успеха. Рецимо, 81 одсто Срба је против независности Косова, чак и када би нас пустили у ЕУ. Деведесет одсто људи је против НАТО-а. И то је, практично тако цементирано, релативно мали учинак ће имати ти милиони остављени за успостављање реда на балканском фронту“, каже Рељић.
У осталим балканским друштвима, додаје Рељић, угрожене су елите и систем које је поставила англосаксонска сила: Мило Ђукановић у Црној Гори никада није стајао горе, у Северној Македонији влада отрежњење након што је Скопљу саопштено да нема ништа од ЕУ интеграција, у Албанији премијер Еди Рама опстаје у систему који је стално на ивици грађанског рата, а кризи у БиХ не види се крај...
„Помоћ“ за сукоб
„У таквим стањима избија незадовољство малих људи. То је нешто што постаје све очигледније и мислим да је ово пре свега покушај да се стабилизује то стање“, сматра Рељић.
Стабилизација стања, односно елита на власти које су постављене англосаксонском вољом, води ка дестабилизацији региона, што је према Рељићевим речима и главни циљ свега јер дестабилизација има резултат на кратак рок.
Излаз из свега Рељић види у томе да балканске државе, без ичијег утицаја, покушају да реше међусобне проблеме — то не би био лак посао и не би трајао кратко, али тај процес водио би у правцу успостављања реалне равнотеже између балканских држава. У супротном, „помоћ“ англосаксонског света значи само продубљивање сукоба.
Руска и кинеска политика у међународним односима подразумева идеју самоорганизовања — та идеја смета само Западу због чега можемо очекивати да ће то бити идеја која ће бити највише нападана, закључује Рељић.