Као хладан туш зазвучала је порука француске министарке за европске послове Натали Лоазо да садашње стање ЕУ не омогућава нова придруживања. У Француској, у изборној кампањи за Европски парламент, свега двоје од 12 носилаца изборних листа подржало је улазак Србије у ЕУ — Жан Кристоф Лагард из Уније демократа и независних (УДИ) и Рафаел Гликсман из редова социјалиста.
Слични тонови Србији долазе и из Немачке — познате су посете немачких парламентараца са листама услова које наша земља мора да испуни како би се придружила „породици европских нација“.
И из Француске и из Немачке истиче се неколико „императивних услова“ за улазак Србије у ЕУ, од којих су неки садржани и у преговарачким поглављима — владавина закона, независност правосуђа, сузбијање корупције и слобода медија. Међутим, међу условима се налазе и они који се воде под „нормализацијом билатералних односа“, што за Србију значи нормализација односа између Београда и Приштине.
Званичници ЕУ и политичари из земаља чланица већ скоро две деценије изнова и изнова Србији испостављају нове политичке услове или из рукава враћају старе.
Некада је то нормализација односа са Приштином, увођење санкција Русији, добросуседска сарадња са свим државама у региону, сарадња са међународним правосудним институцијама, а против српских држављана... Сада је Јоханес Хан из рукава извукао стари захтев да Србија осуди злочин у Сребреници — у ЕУ нема места за оне који негирају геноцид и све друге пресуде међународних судова, рекао је он.
Србија у ЕУ – ни у идућих десет година
Реалност у процесу приступања Србије ЕУ говори да је овај процес изузетно отежан, оцењује аналитичар београдског Института за европске студије Александар Гајић. Сигурно је да најмање у следећих десет година од учлањења Србије у ЕУ нема ништа, каже он.
„Питање је у перспективи да ли уопште има, али гледано на средњи рок, у наредних пет до десет година, тај процес ће бити заустављен, не само према Србији, пре свега због проблема у ЕУ, везано за покушаје федерализације ЕУ и несагласности чланица око реконструкције самог здања ЕУ“, објашњава Гајић.
Многи значајни фактори унутар ЕУ, попут Француске и Холандије резолутно су против проширења Уније.
Проширење — вештачки одржавана прича
Прича о проширењу се вештачки одржава отварањем преговарачких поглавља, али се фабриковањем нових услова прича одгађа. На, како каже Гајић, лукав начин, заменом теза, сталним понављањем ранијих политичких захтева или измишљањем нових, подиже се лествица и онемогућава се њихово испуњавање.
И не само то, таква политика квари односе међу балканским државама, чиме се стварају услови да се проширење не реализује.
„Видимо да је Србија ту најдрастичнији пример, али постоје државе које су потпуно кооперативне, чак до нивоа самоукидања или самопонижења, као Македонија. Урадили су све што је требало, потапшани су по рамену и речено им је да су обавили добар посао, али да од проширења нема ништа, да не могу да добију ни датум за почетак преговора. Србија је у другачијој позицији јер је раније почела приступне преговоре, отворила је неколицину поглавља, нека је и затворила, међутим, са новим политичким захтевима везано за признавање геноцида, она се враћа у позицију да се према њој стално подгрева једна иста прича“, каже Гајић.
Ханова изјава је координирана акција
У Хановој изјави Гајић види, како каже, координирану акцију која би Србији требало да отежа, не само приступање ЕУ, већ и да отежа односе Србије и БиХ и покушаје Србије да те односе релаксира.
ЕУ на овај начин добија изговор за успоравање преговора јер испада да је она вољна да их настави, док је Србија означена као неко ко не испуњава услове, а са друге стране, отклања се прича о неспособности ЕУ да посредује у дијалогу између Београда и Приштине који су запали у ћорсокак, сматра Гајић.
Србија, усмеравањем приче у другом правцу, испада кривац, док кривица Приштине за пропаст бриселског дијалога остаје скрајнута. Јоханес Хан, чије су шансе да остане европски комесар за проширење, према Гајићевој оцени, доста добре, врши лукаву замену теза, којом преусмерава пажњу јавности ЕУ са кључних проблема и неуспеха ЕУ на Балкану и пребацује одговорност на Београд, уместо на Брисел и Приштину, која је главни узрок нестабилности на овим просторима.