Никола Хајдин, чувени српски инжењер грађевинарства, за дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године. Потпредседник САНУ био је од 1994. до 2003, а председник САНУ у три мандата — од 2003. до 2015. године.
Био је професор Грађевинског факултета у Београду. На истом факултету положио је докторат техничких наука 1956. године. За научног сарадника Грађевинског факултета изабран је 1958, за доцента 1960. године, за ванредног професора 1961, а за редовног професора 1966. године. Поред тога, био је гостујући професор на Савезној високој школи (ЕТН) у Цириху (1971-1973) и гост-научник Швајцарског удружења за челичне конструкције.
У току професионалне каријере академик Хајдин је обављао читав низ научних и стручних функција у различитим домаћим и страним друштвима. Био је председник Југословенске групе Међународног удружења за мостове и високоградњу (IABSE) и члан сталног комитета те организације, председник Југословенског комитета Међународне уније за теоријску и примењену механику, декан Грађевинског факултета у Београду и председник Југословенског друштва грађевинских конструктера. Поред тога, био је инострани члан неколико академија — Словеначке академије знаности и уметности, Националне академије Атине, Европске академије наука, уметности и литературе са седиштем у Паризу, Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу и Европске академије наука у Лијежу, као и члан бројних стручних удружења и комитета. Године 2000. године изабран је за почасног доктора Националног техничког универзитета Атине.
Академик Хајдин је дао изузетно значајан допринос у научној области која се односи на примену нумеричких метода у Теорији еластичности и Теорији конструкција и на радове из Теорије танкозидних носача. Његов научни интерес последњих година су представљали нелинеарни динамички проблеми механике, посебно изучавање удара (импакта) саобраћајних средстава на грађевинске конструкције. Ови радови, претежно објављени у Швајцарској, имали су знатан утицај на званичне препоруке за прорачун мостова, посебно мостовских стубова на удар у Швајцарској. Научни опус академика Николе Хајдина подразумева преко 230 радова (од чега је приближно половина објављена у иностранству у најугледнијим часописима ) цитираних преко 300 пута у иностранству и више стотина пута у земљи.
Веома је цењен као аутор читавог низа челичних и бетонских конструкција. Из великог опуса ових остварења издвајамо: железнички мост са косим затегама преко реке Саве у Београду (са Љ. Јевтовићем, 1979); друмски мост система греде са косим затегама преко реке Дунава у Новом Саду (1981); лучну брану „Глажње” у Македонији (1967) и велики мост са косим затегама преко реке Висле у Пољској.
Добитник је бројних признања и награда, међу којима су: Октобарска награда Београда (1959); Октобарска награда Новог Сада (1981); Награда АВНОЈ-а (1987); Прва награда за пројекат моста преко реке Висле у Плоцку, Пољска (1996); Орден рада са златним венцем (1979); Орден заслуга за народ са златним венцем (1987) и Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца (2011).