„Да ли је будућност НАТО-а доведена у питање због раскола између САД и Турске“, пита се, уз приметну дозу драматичне забринутости и немачки „Дојче веле“.
А притом, напомиње „Брукингс институт“ из Вашингтона у својој анализи, не само да је сукоб међу савезницима дубљи него икада, него је Русија та која сада „обликује односе између САД и Турске“, иако је „совјетска претња створила америчко-турску алијансу. У ироничном обрту, управо би Русија могла да растури тај савез“.
Сва ова упозорења нису лишена основа. Напротив: упркос свим америчким претњама, прошле недеље је отпочела испорука руских система С-400 Турској, Вашингтон је због тога ове недеље Турску и званично избацио из програма борбених авиона Ф-35, Москва већ нуди Анкари замену у виду својих ловаца Су-35, а на све то и Европска унија уводи санкције Турској због истраживања налазишта гаса у територијалним водама Кипра.
И још један важан детаљ на који указује израелски „Харец“: „Можда је то само случајност, али тешко да је могло да буде погоднијег момента за почетак испоруке система С-400 него што је то била трећа годишњица пропалог војног пуча против Ердогана.“ Запад је тада ћутао, „надајући се да ће председника заменити погоднија група генерала“, а Ердогану је „Владимир Путин први прискочио у помоћ. Ердоганов мучни однос са западним лидерима представљао је златну прилику за Путина да ослаби НАТО“.
Од тада, указује даље израелски лист, турски председник је своју војску „очистио од официра који су сарађивали с НАТО-ом, заменивши их углавном антизападним лојалистима и повећао је војну координацију с Русијом и Ираном. Његове обавештајне службе већ годинама воде проирански званичници“.
Удар на заједништво у НАТО-у
Колико је, заиста, дубок расцеп између Турске и Запада и шта га је изазвало? Да ли ће цену турске набавке руских система С-400 „платити сви НАТО савезници“, као што упозорава „Дојче веле“? Какав је геополитички значај овог раскола у алијанси и шта ту Запад сад може да учини?
У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили наш некадашњи шеф дипломатије и амбасадор у Турској Владислав Јовановић и професор међународних односа др Срђан Перишић.
Коментаришући упозорење турског Министарства спољних послова да је избацивање ове земље из програма Ф-35 „грешка која ће изазвати незалечиве ране у нашим стратешким односима“, Владислав Јовановић оцењује да „ово јесте удар на заједништво у НАТО-у, али не и смртни удар. Турска ће настојати да одржи структурне везе с НАТО-ом, али ће тај њихов савез у великој мери бити испражњен од садржине“.
„Запад је веома узнемирен овим развојем догађаја, који се оцењује као тектонски поремећај у светској геополитици“, напомиње Срђан Перишић, указујући да о изузетном значају Турске за северноатлантску алијансу говори и то што је Збигњев Бжежински ову земљу називао „геополитичким стожером на јужним границама СССР-а, односно Русије. Иако Турска и даље остаје у НАТО-у, све ово што се догађа несумњиво представља пораз самог НАТО-а и геополитике Запада“.
Као кључни догађај у оваквом развоју односа Турске и њених НАТО савезника „Спутњикови“ саговорници означавају пуч из 2016. године.
„Преломни моменат био је покушај Ердогановог убиства у неуспелом пучу пре три године. И Ердоган и Турци то су схватили као издају и промптно су одреаговали како би се заштитили“, каже Владислав Јовановић. „Од Америке нису добили оно што су тражили — почев од изручења Фетулаха Гулена оптуженог за организацију пуча — и тада су се срачунато окренули ка северу, ка Русији.“
Пуч из 2016. одредио смернице
Срђан Перишић подсећа да су „турски генерали, секуларно опредељени, још 2009. размишљали да захладе односе према НАТО-у због америчке подршке Курдима у Ираку. Управо због тога су Ердоган и Гулен, тадашњи савезници, покренули случај ’Ергенекон‘ и чистку ових генерала. Међутим, после покушаја пуча сви ови генерали, евроазијски настројени, враћени су на положаје и тада је и завршена дотадашња неоосманска, то јест, проамеричка турска спољна политика и почиње ова етапа зближавања са Русијом и ремећења односа са НАТО-ом“.
Оваквом развоју ситуације погодује и расположење јавности у Турској. „Брукингс институт“, с тим у вези, наводи да „турска јавност, политичке елите и доносиоци одлука све више виде Централну команду америчке војске као претећу силу“, а ово потврђује и истраживање јавног мњења које објављује турски „Хуријет“, према коме скоро половина испитаних подржава куповину руског система С-400, насупрот четвртини која се томе противи, при чему је — важан податак — подједнака подршка и међу присталицама власти и међу присталицама опозиције. Уз то, чак 81 одсто Турака сматра Америку главном претњом, док свега 11,1 одсто мисли негативно о Русији.
„Ово је реакција Турака на, по преовлађујућем мишљењу, срамно понашање њиховог савезника у односу на председника и то је осећање које деле и присталице и противници Реџепа Тајипа Ердогана“, објашњава Владислав Јовановић, уверен да је турски заокрет ка Русији стратешког карактера: „Сад долази до сусрета интереса Турске и Русије и то не тренутних и пролазних интереса, већ дугорочних.“
Срђан Перишић скреће пажњу и на историјску паралелу: „Као што је Стаљин извлачио Турску Кемала Ататурка из раља британске геополитике, у чијој је служби била током читавог 19. века, то сада ради Владимир Путин и сâм настојећи да Турску одвуче из орбите Запада.“
Запад ће слабити Ердогана изнутра
Шта у овој ситуацији Запад може да учини? „Блумберг“ тражи да Ердоган „буде суочен с последицама својих одлука“ и ултимативно поручује да САД и ЕУ „морају да оду још и даље“ у кажњавању Турске. „Брукингс институт“ пак открива да се због недовољно поуздане Турске, САД у источном Медитерану окрећу снажењу алијансе с Грчком, Кипром и Израелом, али упозорава и на последице такве стратегије: „Не само да ће то Турску учинити још и мање кооперативном у односу на САД, него ће је још више мотивисати на блиску сарадњу с Русијом и Ираном... Санкције ће (...) имати нежељену последицу утолико што ће Турску учинити још зависнијом од Русије. У овом сценарију, доћи ће до даљег геополитичког репозиционирања Турске, даље од Запада и ближе Русији. А одвајање Турске од Запада и поткопавање НАТО-а јесте управо оно што Русија прижељкује.“
„Запад прави огромне грешке и према Ердогану и према Турској. И наставиће то да чини тако што прави опозицију Ердогану, али не од оних странака које су недавно победиле на локалним изборима у Истамбулу и другим већим градовима које су такође националистичке странке, већ покушајем оживљавања неоосманизма бившег премијера и шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа,“ предвиђа Срђан Перишић.
Овакву стратегију Запада, позивајући се на његову вишегодишњу праксу, предвиђа и Владислав Јовановић: „Спољним притисцима Запад не може много да нашкоди Ердогану и зато ће и наставити с покушајима да га ослабе изнутра.“
Ипак, уверен је Срђан Перишић, „тиме ће само бити постигнут контраефекат, јер ће садашња политика евроазијског зближавања с Русијом бити додатно утврђена... Једноставно, Запад својом погрешном геополитиком гура Турску од себе. Симболички, о томе говори и податак да је Европска унија увела санкције Турској 15. јула, дакле, баш на трећу годишњицу пуча. То је огледало западне геополитике и мислим да ће она у догледној будућности доживети тежак пораз у Турској“.