Компликован пут до мира између Израела и најмоћније арапске државе описује новинар и дипломата Драган Бисенић у књизи „Мост ка миру – египатско-израелски споразум у Кемп Дејвиду 1978“.
„Кемпдејвидски споразум у суштини јесте основа на којој почива модерни Блиски исток, а шире, на коме почивају односи између арапског света и јеврејске државе. Иако Кемпдејвидски споразум није успоставио целовит мир, био је први пробој између арапских држава и новостворене државе Израел, који је довео до првог признања израелске државе и на тај начин показао пут или је био претходница свему ономе што је касније дошло“, каже Бисенић.
Да би дошло до Кемпдејвидског споразума, Садат је морао да спроведе дипломатску акцију широких размера, која је укључивала и заокрет египатске политике, отклон од утицаја СССР-а и приближавање САД, комплетну промену египатске владе, Јомкипурски рат 1973, као и укључивање несврстаних земаља (Југославије пре свега) у посредовање између сукобљених страна.
Садат и Бегин — екстремисти који су се споразумели
Кемпдејвидски мир карактеристичан је по томе што су о њему преговарали наизглед непомирљиви противници. И Садат и израелски премијер Менахем Бегин, два најважнија актера преговора, у младости су припадали екстремистичким организацијама које се нису устезале ни од коришћења терористичких метода.
И други актери преговора, каже Бисенић, били су посебне личности. Један од њих био је тадашњи заповедник израелског ваздухопловства и будући председник Израела Езер Вајцман.
Вајцман, творац израелског ратног ваздухопловства, био је човек посебног кова (бритких мисли и отвореног ума, каже за њега Бисенић), који се није плашио да се супротстави ни премијеру, нити појединим министрима у израелској влади. У Вајцмана, који је говорио арапски, Садат је имао посебно поверење, објашњава Бисенић.
„Садат је у њега увек имао поверење, и онда када су преговори били прекинути или када се чинило да ће бити прекинути, увек су се појављивале добре услуге Езера Вајцмана, који је успевао да створи мост између страна, тако да су преговори несметано трајали све време“, објашњава Бисенић.
И у Садатовој околини било је сличних људи. Један од њих био је шеф службе безбедности Хасан Тохами, особа од посебног поверења египатског председника (био је и Садатов астролог), који је са израелском страном водио тајне преговоре у Мароку.
Ништа мање важна личност је амерички председник Џими Картер, кога је Садат доживљавао као човека истог порекла.
„Мислио је да религиозност и једног и другог гради поверење међу њима. Оно је, у једном тренутку, доиста и постојало. Садат је рекао да ће прихватити све оно што Картер прихвати, све што Картер потпише, то ће и он да потпише“, каже Бисенић.
Отклон од Насера и СССР-а
Да би до преговора уопште могло да дође, Садат је морао да учврсти власт у земљи и да направи отклон од свог претходника Гамала Абдела Насера, што је учињено „корективном револуцијом“, и да се дистанцира од СССР-а, чијој је сфери утицаја Египат до тада припадао.
Такође, Египту је очајнички била потребна победа на бојном пољу, јер је у Седмодневном рату 1967. Израел понизио и војнички поразио не само Египат, заузевши Синај и избивши на Суецки канал, већ и Сирију, заузевши Голанску висораван, и Јордан, заузевши Западну обалу и источни Јерусалим.
Убрзо пошто је ступио на дужност председника, октобра 1970, Садат је шокирао многе грађане Египта ухапсивши двојицу утицајних личности Насеровог режима – потпредседника Алија Сабрија, који је био у блиским везама са совјетским званичницима, и министра унутрашњих послова и шефа тајне службе Шаравија Гома.
Садатова популарност порасла је након што је укинуо овлашћења омражене тајне полиције, а такође је приморао совјетске војне саветнике да напусте Египат. Након тога, кренуо је да реформише египатску војску и припрема је за нови рат против Израела.
Накнадна тумачења Садатових мотива да протера око 15.000 совјетских саветника кажу да је тај потез учињен уз сагласност СССР-а, објашњава наш саговорник.
„Ни СССР није желео да се због Египта увлачи у сукоб са САД. Било би јасно, уколико би совјетски саветници били на египатској страни у тренутку напада на Израел, да би то довело до конфронтације двеју суперсила, што СССР у том тренутку ни на који начин није желео. Са друге стране, они су желели да Египту дају одрешене руке за ограничену војну акцију“, каже Бисенић.
Истовремено са протеривањем совјетских саветника, долази до масовних испорука наоружања из СССР-а за Египат, што иде у прилог тези коју Бисенић наводи.
Јомкипурски рат
Садат у сложеним међународним околностима покушава да скрене пажњу суперсила на египатски проблем и због тога одлучује да почне рат, каже Бисенић.
„СССР и САД нису желели да своје односе преиспитују због нечега што се дешава на Блиском истоку. Да ли се Синај или Голанска висораван налазе под контролом Израела или не, није било питање које би утицало на глобалне односе“, објашњава он.
На израелски празник Јом Кипур, 6. октобра 1973, египатска 3. армија изненада напада некомплетне израелске снаге на Синају и почиње да напредује. Истовремено, сиријска армија напада Голанску висораван. Овај рат срушиће мит о непобедивости израелске војске. Иако су домети египатске победе били ограничени (Израел је умало преокренуо ситуацију), рат је Египту донео преко потребну победу.
„Већ на самом почетку успели су у ономе што су хтели – хтели су да врате питање Блиског истока и Синајског полуострва на дневни ред великих сила и успели су да покажу да је египатска армија способна да нанесе удар израелској армији. То су две ствари које су политички и психолошки биле врло значајне, и Садат је то постигао једном хазардерском политиком, једном задивљујућом комбинаториком и вештином“, каже Бисенић.
Без Југославије ништа
Тито, тада етаблирани вођа покрета несврстаних, подржава Садатов курс и служи као посредник свих страна.
„У то време, Тито шаље свог шефа безбедности, генерала Ивана Мишковића, да се сретне са Садатом, последњег дана децембра 1972. Он је тада специјални саветник за безбедност и одлази у мисију у Египат, где води дуг разговор са Садатом и са његовим саветником за националну безбедност, генералом Хафезом Исмаилом. У том разговору важне су две ствари. Прво, Садат говори да је спреман за једнострано решење, за оно што је цео арапски свет до тада одбијао – да је спреман да изађе из арапског блока и да тражи самостално решење за Египат. Друга важна ствар коју је рекао је да сматра да у свету постоји само једна суперсила – САД“, прича Бисенић.
Трећа ствар коју је Садат рекао Мишковићу јесте да се Египат спрема за рат. Југославија је играла улогу и између арапских земаља и СССР-а и САД – све поруке између лидера САД и СССР-а ишле су преко Београда. Тито је одржавао тесне везе и са председником Светског јеврејског конгреса Нахумом Голдманом.
Пет година преговора било је потребно да би се лидери Египта и Израела састали у Кемп Дејвиду. Амерички председник Картер у преговорима је применио тактику коју ће САД применити двадесетак година касније у Дејтону.
Кемпдејвидски споразум никада није нарушен ни са египатске, ни са израелске стране, наглашава наш саговорник. Због тога се може рећи да је Кемпдејвидски споразум скоро савршен мир. Међутим, низ околности које прате овај споразум оспорава његово целовито значење.
Постоји диспропорција између историјских домета споразума и његове опште прихваћености. У арапском свету споразум није добио широку подршку, док га египатске владајуће структуре поштују. Споразум је табу тема у египатској јавности од убиства председника Анвара ел Садата октобра 1983.