.jpg){kind=link}
Олимпијски шампион из Рима, други са Европског првенства у Паризу, четврти са Светског првенства у Чилеу. Са чувеном генерацијом „Партизанових беба“ играо је финале европског Купа шампиона. Фахрудин Јусуфи се преселио у легенду у 80. години, а још за живота био је истинска легенда Партизана.
Мало је оних који су попут чувене црно-беле двојке, популарног Јулке, пленили и на терену и изван њега шармом, духовитошћу, искреношћу и чистотом. Такав је остао до краја. То је потврдио и у једној од својих последњих изјава за медије, а интервјуе је ретко давао.
Уочи утакмице Скендербега и Партизана у 4. Колу Лиге Европе, пре две године, на провокацију албанских новинара, који су хтели да га представе као свог земљака, поручио им је — да је Горанац и да ће свим срцем навијати за Партизан.
Карактер
Из родног села Зли Поток у Гори на Косову и Метохији, где је рођен 1939. године, са породицом је као петогодишњак дошао у Београд, где је остао до краја живота, уз прекиде које је изискивала фудбалска каријера. Ту је завршио и Основну школу „Вук Караџић“, а касније и Вишу финансијску.
У једним од ретких интервјуа није крио да је први уговор са Партизаном потписао за телећу чорбу како би свако поподне имао шта да једе. Причао је и да је било дана када су њих четворо у породици јели само два кромпира за ручак.
О каквом карактеру је била реч најбоље говори прича — да је из ината постао фудбалер. Случајни сусрет на Звездари са Зораном Миладиновићем претворио се у свађу и тучу двојице десетогодишњака. Касније га је гледао у неком омладинском финалу и рекао себи: „Кад може он, могу и ја“. Све је даље познато. Заједно су били део чувеног партизановог тима, за који је говорио да је најбоља генерација која се родила у нашем фудбалу.
Ипак, када је говорио о највећим животним успесима издвајао је само породицу, супругу и двојицу образованих и успешних синова, који су му подарили исто тако образовану и успешну унучад.
„Нисам јурио новац, а 40 година сам био у иностранству... Горанци су по природи такви, већина се помири са животом, то је племе које не воли да се замера... Ја нисам дао на себе, дигао бих главу и када бих знао да ће да ме гађају каменом. И тукао сам се јер нисам давао да ме било ко понижава“.