Карл Билт, копредседавајући овог савета и бивши шведски премијер и шеф дипломатије, у недавном ауторском тексту у „Фајненшел тајмсу“ одлази и корак даље у дијагнози. Брисел је, наводи, само „импотентни посматрач“, а Европа „ризикује да постане ирелевантна“ и пуко „игралиште“ трију потврђених светских сила.
Међу главним узроцима оваквог стања, оцениће Европски савет за спољне односе (ЕЦФР) у студији „Од играчке до играча“, јесте чињеница да „спољнополитичка машинерија ЕУ остаје талац мањка консензуса међу њеним чланицама и општег противљења чланица да се доношење спољнополитичких одлука препусти Бриселу“.
Притом, наводи се даље, „примамљиво решење“ у виду одлучивања квалификованом већином уместо једногласно, консензусом, у случају мигрантских квота „показало се као контрапродуктивно јер су неке чланице једноставно одбиле да спроведу одлуке ЕУ, а она се показала немоћном да их натера да то учине“.
За разлику од немоћног Брисела, констатује се у студији, „Русија, Кина и САД рутински користе неслагања међу чланицама и постале су веште у ублажавању или у блокирању одлука Европске уније“.
Све у свему, закључиће Европски савет за спољне односе, „свет нас неће чекати“, проблеми с којима се бриселска унија суочила у протеклих пет година у наредних ће пет постати „још акутнији“ и притом додатно погоршани „непојмљивом стратешком катастрофом каква је ’брегзит‘“, и Европској унији је неопходно да под хитно „усагласи агенду своје суверености у мултиполарном свету“, укључујући и јачање „европског стуба“ у оквиру НАТО.
Може ли Европска унија да постане глобални играч уместо беспомоћне играчке великих сила? Шта представља предложени концепт њене „стратешке суверености“ у глобалним односима? И да ли ће јој тако нешто дозволити њен партнер с оне стране Атлантика, који се све чешће описује као конкурент који је у истој равни са Русијом и Кином?
Изјаве које немају везе са реалношћу
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили историчар Милош Ковић и сарадник Института за политичке студије Душан Достанић.
„Иако оштре, ове оцене су реалне“, сматра Милош Ковић, указујући на то да ЕЦФР као основни проблем означава нејединство међу чланицама ЕУ.
„Међутим, ако се сувереним државама, зарад веће ефикасности ЕУ, не би дозволило да доносе своје одлуке, онда би Унија изгубила и оно мало демократског капацитета који још има, а већ се суочава с побуном народа у виду такозваних ’популистичких‘ покрета“, каже Ковић.
Иако је изузетно песимистичан у оцени садашњег утицаја ЕУ у свету, Европски савет за спољне послове уверен је да овакво стање није неизбежно и да „Европљани имају моћ да преузму своју судбину у своје руке“, јер „заједно имају највеће јединствено тржиште на свету, више троше на одбрану од било које друге силе осим од САД, имају највећи дипломатски корпус у свету и највише троше на развој“.
„Такве оцене немају много додира с политичком реалношћу зато што полазе од претпоставке да је Европска унија суверена држава, а она то није“, коментарише Душан Достанић и објашњава да различите чланице ЕУ имају и различите геополитичке интересе, као, на пример, Немачка и Пољска у погледу сарадње с Русијом односно САД.
„Отуда, наметање једног решења за све чланице тешко да је оствариво“, закључује Достанић.
„Посебни интереси различитих европских држава постоје већ вековима, а очекује се да оне брзо постигну консензус око неких спорних питања. То је, једноставно, немогуће, и не видим како ова врста противречности уопште може да се превазиђе,“ сагласан је Милош Ковић.
„Управо због различитих интереса чланица ЕУ, илузорно је очекивати да ће оне моћи да формулишу заједничку спољну политику која би била ефикасна и јасна уместо разводњена на најмањи заједнички именитељ, па отуда неделотворна, како се објашњава у студији ЕЦФР-а“, каже Душан Достанић.
„Да би се овакво стање превазишло, потребан је један хегемон који би био у стању да своју вољу наметне осталим чланицама. А таквог у Европи данас, једноставно, нема“, јасан је Достанић.
Нема стратегије према Русији
„И то је још један од разлога што је Европа можда и осуђена на улогу играчке, а не играча у данашњим светским токовима“, додаје Милош Ковић.
Додатни проблем у изградњи европског субјективитета на глобалној сцени представља њена зависност од Сједињених Држава.
Иако се у студији водећег европског тинк-тенка говори о потреби за изградњом засебног, европског стуба у НАТО, о „стратешкој суверености ЕУ“ и о Америци као о ривалу који се спомиње у истој реченици с Русијом и Кином, Душан Достанић верује да није реч о знацима сазревања свести да је дошло време за еманципацију Европе од Америке и суштински заокрет, већ је реч о „идеолошком непријатељству према Доналду Трампу“. „Уосталом, у документу се о Америци говори као о војном партнеру, док се Русија у том смислу означава као претња, што је наставак досадашње политике која је одвојена од реалности. Да је реч о промени става према САД, не би се управо Америка и даље означавала као гарант европске безбедности“.
Када је о Русији реч, с једне стране, ЕЦФР говори о санкцијама тој земљи као о једном од ретких спољнополитичких успеха Брисела, али с друге стране наводи и да су те исте санкције „потпуно лишене било какве политичке стратегије“, да „Европа никада заиста није дефинисала своје интересе у односима с Русијом“ и да ће „једног дана санкције бити укинуте зато што ће нека од чланица блокирати њихово продужење — и онда ће ЕУ бити остављена без ичега“.
„Ове речи представљају јасно признање да не постоји никаква аутентична европска стратегија према Русији, већ да је ЕУ све време само пратила наређења из Вашингтона“, сматра Милош Ковић, који закључује:
„Из свих ових разлога, перспектива глобалног утицаја Европске уније у наредном периоду чини се прилично тамном. Уместо стварања јединствене и ефикасне европске спољне политике, какву заговара Карл Билт, на сцени су процеси националне ресуверенизације који иду у сасвим супротном смеру, да и не говоримо о питању колико су европске државе, почев од Немачке, уопште суверене у односу на САД“.