Наша култура и историја баштини велико богатство митова, који су често имали важну функцију, али бележимо и изузетно редак феномен у европским и светским оквирима — да наше друштво у савремено доба ствара нове митове који се односе на различите периоде историје.
20 најпознатијих митова
Аутор за Спутњик каже да је открио истину о 20 најпознатијих историјских митова у које Срби верују, како би реаговао на утисак да живимо у време када је знање потпуно обесмишљено.
„Чини ми се да то више није утисак, да је то озбиљан објективан закључак, не само када говоримо о нашој земљи, већ о читавом свету, односно епохи у којој живимо. Све чешће долазимо у ситуацију да бивамо контаминирани различитим полуистинама, или чак потпуним фалсификатима, измишљотинама и бесмислицама у различитим наукама, и то не само хуманистичким, већ и природним и техничким, али су хуманистичке посебно на удару различитих публициста, заљубљеника, познавалаца, другим речима — шарлатана“, каже Ристић.
Средњи век у новој креацији
У књизи се највише бави средњовековним митовима, чији је апсурд у томе што су настали крајем 19. и почетком 20. века, а настају и у новом миленијуму.
Један од најпопуларнијих и најромантичнијих је мит о жени Стефана Уроша I Великог, Јелени Анжујској, која чак није ни Францускиња. Њену биографију саставио је архиепископ српски Свети Данило II Пећки, један од најзначајнијих поглавара Српске православне цркве.
„Он је написао дело „Животи краљева и архиепископа српских“, а прича о краљици Јелени је једина биографија једне жене у том капиталном делу“, открива Ристић.
„Он је њу познавао, били су савременици, каже да је била царскога рода, а пореклом фрушкога. Царског, зато што је њен деда по оцу био византијски цар, а фрушкога, франачког, зато што је по мајчиној линији, а мајка је била угарска принцеза, ћерка краља Беле III, имала је и нешто француске крви, али не из породице Анжу, већ из породице Вијанден, мале племићке породице, не толико познате. По данашњој политичкој географији, то је северна Француска и Белгија, то је више фламанска него француска породица“, објашњава Ристић.
Долина измаштаних јоргована
Наш саговорник напомиње да циљ књиге није да демистификује; намењена је онима који желе да објективизују знање националне историје. Желео је да укаже у којој мери је сваки од 20 митова историчан, а који је плод пребогате маште, као што је онај о „Долини јоргована“, посађених управо за краљицу Јелену, који је изашао из пера књижевника Тиодора Росића 1991. године.
Митови, односно неистините приче о нашој историји, захуктале су се проналаском друштвених мрежа. Људи верују у готово све што прочитају, па наш саговорник сматра да је важно да у друштву поново успоставимо култ знања.
„То је начин да постанемо резистентни на различите полуистине или бесмислице, а одличан пример је прича о томе да су Словени аутохтони народ на Балкану, она је знак да одлазимо у крајност која је потпуно ирационална“, тврди аутор.
„Плашим се да је све отишло предалеко; ова књига је и нека врста личног револта, зато што ми је досадило да објашњавам ’један на један‘ неке ствари. На позив куће ’Вукотић Медиа‘ Манојла Вукотића, који је препознао капацитет ових митова, али и њихове последице кроз историју, то смо ставили међу корице ове књиге“, каже Ристић.
Чији је поклич „За крст часни...“
Он открива да ли су кнез Лазар и његови ратници заиста у цркви у Самодрежи примили причест пред Косовски бој, да ли је поклич „За крст часни и слободу златну“ изговорио Хрват и одговара на питање да ли је Вук Бранковић заиста био издајник.
Демистификује и савремене митове, историјским чињеницама одговара на питање да ли је Јосип Броз заиста сахрањен два пута и да ли је био масон, зато што на гробу нема петокраку.
„Тито је 1960. године посетио Елеонору, удовицу Франклина Рузвелта, поклонио се његовим сенима у врту куће у којој је живео, а у којој лежи испод саркофага од белог мермера“, објашњава Ристић.
„Председник Тито је већ тада изразио дивљење због чињенице да је један тако велики државник 20. века сахрањен на један тако једноставан начин. Већ тада је изразио жељу да буде сахрањен на сличан. Седамдесетих година, како је старио, са њим су обављани званични разговори о томе где жели да буде сахрањен и на који начин. Имамо архивску грађу, стенограмске белешке са тих састанака, на којима он инсистира да буде сахрањен на исти начин као председник Рузвелт“, каже Ристић.
Ту је и видео-снимак „Филмских Новости“ о Титовој посети „Кући ружа“, у којој Рузвелт почива под отвореним небом, а изнад Титовог гроба у „Кући цвећа“ је лантерна.
Који су још чувени српски митови ушли у књигу историчара Дејана Ристића, сазнајте у видео-прилогу.