Визе за Косово? Србији забрањено да тргује? ЕУ се понаша као да је 1999.

Од преговора о безвизном режиму са одметнутом српском покрајином Косовом до тражења да Србија не потпише трговински споразум са Евроазијском унијом, ЕУ се понаша као да „брегзит“ неће разбити све њене илузије, пише у својој колумни за РТ новинар из Вашингтона Небојша Малић.
Sputnik

Федерика Могерини, тренутна „царица“ спољне политике ЕУ, устврдила је прошлог четвртка да би Косово требало да добије привилегију безвизног режима са ЕУ, пошто су „испуњени сви услови за укидање виза“. Како би то функционисало према пет земаља-чланица ЕУ које нису признале Косово, Могеринијева није објаснила, пише Малић и подсећа да су Кипар, Грчка, Шпанија, Словачка и Румунија одбили да признају независност одметнуте српске провинције, коју је њена привремена албанска власт прогласила 2008. године.

Малић такође подсећа да је српски шеф дипломатије Ивица Дачић протестовао против присуства „косовског“ шефа дипломатије Беџета Пацолијана неформалном састанку министара спољних послова ЕУ у Хелсинкију. Одговор Европске комисије је био да је Пацолијево присуство „неопходно и корисно“, јер је Могеринијева желела „учешће свих земаља Западног Балкана како би са се њима разговарало о важним темама чији је циљ побољшање регионалне сарадње“.

Док свака српска власт од „обојене револуције“ из октобра 2000. године говори о прикључењу ЕУ као о свом главном спољнополитичком циљу, Брисел је више пута ставио до знања да је предуслов за прикључење то да се Београд „помири са стварношћу“ и призна независност Косова. То је корак који је превелик чак и за најжешће српске про-ЕУ политичаре, пише Малић.

Покушаји председника Александра Вучића да романсом са Кремљом стекне предност над ЕУ само су учврстили положаје Брисела и Вашингтона. Неспремност САД и ЕУ да Вучићу отворе било какав простор, па чак и за најситнији празан гест који би он могао да представи као победу, иронично је зауставила цео процес.

Заглављен у чекаоници ЕУ, Вучић тежи краткорочним добицима потписивањем Споразума о слободној трговини са Евроазијском економском унијом, који ће, како је најавио руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко, бити потписан 25. октобра.

Не треба ни помињати да је Брисел због тога несрећан, наставља Малић. Иако је Београд тренутно слободан да закључује уговоре са било ким о било чему, „Србија је у оквиру преговора о придруживању дужна да одустане од свих билатералних трговинских споразума на дан уласка у ЕУ“, саопштено је из Европске комисије, док су други званичници изјавили да тај споразум треба да има „излазну клаузулу“.

Ако све ово звучи познато, то је због следећег: Брисел је Украјини понудио потпуно исте услове 2013. године, али је тадашњи председник Виктор Јанукович уместо тога одабрао трговински споразум са Русијом, након чега је уследио крвави пуч који је земљу гурнуо у грађански рат, наводи Малић.

Иако се ставови ЕУ о „Западном Балкану“ нису нимало променили, околности јесу. Руководство блока сукобљава се са америчким председником Доналдом Трампом због Ирана и трговине. Брисел је такође морао да се бори са мигрантском кризом, политичком драмом у Каталонији и одлуком Велике Британије да напусти Унију. 

Све то представља егзистенцијални изазов за блок којем су, пред крај Хладног рата, кључне тачке у причи биле неизбежност постојања и обећање о економском просперитету. Како се та обећања одражавају на Румунију, Бугарску, па чак и на Грчку, пита се Малић и подсећа на успон покрета „Жутих прслука“ у Француској и алтернативних партија у Италији и Немачкој.

Рок за „брегзит“ је 31. октобар, када истиче и мандат Могеринијевој и досадашњој Европској комисији. Наредни дан могао би да буде нешто више од пуког почетка мандата нове Европске комисије, дан када се ЕУ суочила са стварношћу, закључује Малић.

Коментар