Ја одувек важим за веселу особу. Најчешће сам насмејан у комуникацији са људима, па ме обично означе као „вечитог оптимисту“. Грешка. Ја сам у ствари прикривени песимиста и стога вечито срећан што се ствари нису одиграле тако лоше како сам претпоставио.
У складу са својом природом, наравно да сам и сада забринут. Највише бринем због опште еуфорије која је захватила нацију и надам се да репрезентативци имају добар систем заштите од лудила масе, која је већ спремна да у сигурности своје собе упућује најљуће увреде америчким кошаркашима током финалне утакмице.
Анализа уз парадајз
Како сам током година незаслужено прибавио репутацију стручњака за кошарку, свакодневно ме понеко салети са питањем о финалу, до кога има још много да се игра и зноји. Јуче ме тетка што продаје парадајз на пијаци пита како тече пик-ен-рол Милутинова и Мицића и да ли се Јокић гуши на четворци!? Ало, бре, људи! Не баксузирајте!
Ипак... Разумем. Србија је, уз Литванију и, донекле, Грчку, једина земља у којој кошарка има статус А спорта, поред неприкосновеног фудбала. Нама ово првенство једноставно највише значи.
А оно сада почиње! Стицајем околности, морам да се понављам. Сада стварно почиње. Утакмице против Анголе и Филипина биле су само наставак припрема. Срећом се нико није повредио, иако се онај Филипинац бодичеком над Гудурићем потрудио да умало потпуно обесмисли спортску природу ФИБА купа.
Сале чува адуте
После десет победа у припремном периоду и ова два забављања са званичним записницима, Сале нам још увек није показао шта је спремио. Мешао је карте са свим играчима и мислим да једино нисам видео поставу Јокић-Бирчевић-Милутинов-Радуљица-Марјановић, а могао је и то баш да проба. Опет, ово је скуп момака који јако добро знају где им је место, чим уђу у игру. Имамо задивљујућу галерију правих кошаркашких звезда, али, можда једнако важно, уз њих, и групу играча спремних да се подреде тиму и одраде задатке. Можда више него икада раније селектор може да се ослони на свих дванаест играча, иако је коначан списак био изненада условљен несрећним повредама двојице сигурних путника.
Али, сада... Да видимо где смо... Италијани одавно нису играли неку значајнију улогу и сада, лукаво препуштајући Србији улогу фаворита, вребају изненађење. Нећете ме видети у кафићу да гледам утакмицу у друштву. Закључавам се сам у собу и пуштам из себе страну личности, коју не зна ни моја породица... Ако је фрка... Али ваљда неће бити...
Претходну колумну Дејана Цукића прочитајте ОВДЕ.