На одлучујући меч са Шпанијом за најбољу позицију пред четвртфинале идемо са победничком разликом од преко четрдесет поена по утакмици. Ако тај податак не оправдава тврдњу из наслова да смо казнена експедиција, не знам шта би могло… Нема попуштања, јер много смо јаки, а никада никоме не попуштамо, све до последњег минута (уффф, улетех и ја у ово писање у првом лицу множине, као да сам са њима на паркету, а не испред компјутера у озлоглашеном „кругу двојке“).
Два су разлога за такав приступ. Прво, ово је скуп дванаест момака који се сви с правом надају да ће имати важну улогу у тиму. Неко као звезда, неко као „играч задатка“, свеједно. Нема унапред одређених „махача пешкиром“, јер свако од њих има посебне способности, искуство или таленат (или све наведено) да у неком тренутку одигра преломну ролу.
Други фактор је скуп савршених мотиватора са клупе. Весеље Муте Николића (због његовог хумора многи заборављају да се ради о једном од најбољих стручњака за припрему утакмице), смиреност Јовице Антонића и, наравно, нестварни сплет ауторитета, љубави и страсти према кошарци којом зрачи Сале Ђорђевић (уз све важне „специјализације“ осталих чланова штаба) једноставно не дозвољавају „отаљавање“ посла. Репрезентативац Србије када уђе у игру зна да је ту да уради одређену ствар и он је ради без обзира ко је са друге стране терена и шта пише на семафору.
Ова особина могла би да има пресудан значај у Кини, јер срећа нас је погледала са овом страном жреба, док се са друге стране опасно кува међу изузетно квалитетним екипама, од којих ће неке, срећом, паковати кофере пре него што се надају.
А сада Шпанија...
Нас сада чекају Шпанци. Велесила у транзицији. Много су нам дужни последњих година. Момци, немојте сада да станете, молим вас!
Када већ од мене траже „лични угао“, морам на крају опет мало да се хвалим. Давне 1978. године Југославија је освојила титулу првака света. Праја, Кића, Мока, Ћоса, Кинџе и остали залуђивали су планету, а ја сам, тада матурант Шесте београдске гимназије, изводио прилично успешне имитације на терену за баскет у дворишту школе.
Е, сад... Наставница физичког у Шестој (за девојчице, наравно) Мима Ђорђевић доводила је повремено свог сина Сашу на посао, а он је гледао „велике дечаке“ како играју баскет. Када сам упознао Сашу Ђорђевића у неком ТВ студију много година касније, прва ствар коју ми је рекао била је: „Сећам се ја тебе, имао си опасан шут“. Кад нисам умро, на лицу места! Четири дана сам ходао као по облацима.
Страшан мотиватор, кажем вам...
Дејан Цукић, рокер, преводилац и талија српских кошаркаша већ деценијама, пише за Спутњик ексклузивне колумне током Светског кошаркашког првенства у Кини.
Претходне Цукићеве колумне читајте ОВДЕ.