Аутор обимног предговора, историчар Небојша Јовановић за Спутњик каже да су код нас углавном после 1903. и смене династија објављивани многи лажни мемоари краља Милана, који су имали за циљ да га представе негативно. У овим, који су премијерно пред домаћом публиком, постоје неки делови, неки подаци за које је јасно да их је могао знати само краљ Милан.
„Да ли су они и у коликој мери прерађивани или су дати у аутентичном облику, не можемо да утврдимо, али јасно је да су неки делови писани Милановом руком“, каже Јовановић и подсећа да је српски краљ једну верзију својих мемоара спалио, па потом опет почео да их пише, када је 1900. године отишао у Беч и кад је знао да се више неће вратити у Србију.
„У овој књизи највредније је оно што се односи на Миланов живот пре доласка на престо, будући да у њој постоје детаљи о његовом животу у детињству који одударају од представе која постоји у нашој историографији. Неке детаље о његовом животу на двору румунског кнеза сазнајемо први пут. Милан није био неко ко је имао срећно детињство на неком двору, него је све то у њему остало као траума коју је покушавао целог живота да потисне, нешто чега није волео да се сећа. Он није отишао 1863. у Париз на школовање као што се сматра, него је, а видимо то из ове књиге, отишао тек пошто је румунски кнез оборен са власти 1866. године. Тада је, према замисли његове мајке, (која је такође избегла из Румуније, јер је била миљеница румунског кнеза), требало да се из Земуна пребаци у Београд, али им кнез Михаило то није дозволио. Уместо тога, само се постарао да Милана испрати до Париза. У Паризу је предат професору Ијеу, који га је преузео 1866, али Милан је већ у пролеће 1868. године дошао у Србију. Био је недовољно школован, али ипак мало доведен у ред, будући да је био једно потпуно изгубљено, запуштено дете“, објашњава историчар Јовановић.
Син Милоша Обреновића, братанца истоименог српског књаза и бонвивана који је умео често да се представља као српски кнез, и мајке која је са румунским кнезом, али и једним немачким аристократом родила троје ванбрачне деце, дечак Милан Обреновић као да и није имао велике шансе да буде другачији. У описима одрастања на двору у Румунији види се да се дружио са децом слугу и да је, како бележи и ова књига, у сваком смислу био запуштен.
„Он није живео као престолонаследник“, подсећа наш саговорник. „Дошао је на престо зато што је Михаило убијен. Није кнез стигао да се позабави тиме ко би га наследио на српском престолу, али кад је већ дошло до трагедије и до смрти владара, присталице династије Обреновић су се сетиле да постоји Милан“, објашњава Јовановић.
Можда је српски кнез и размишљао о Милану као о свом наследнику, будући да га је послао у Париз на школовање, које је подразумевало и војне школе, али о томе се може говорити само као о претпоставци, будући да кнез Михаило о томе није оставио ни реч. Нигде није написао да њега, у случају смрти, треба да наследи синовац.
О лику и делу првог краља модерне Србије забележе су многе приче, али, како тврди историчар Јовановић, мора се повући разлика између истине и онога што му се у овим мемоарима импутира:
„Овде се представља као неко ко је имао неке прилично аморалне ставове, ко је гледао само новац, неко ко се одлучује да у политичком тестаменту сину предложи да уради неке невероватно лоше ствари и то одузима тежину овој причи“, напомиње Јовановић и подсећа да је Милан, док је владао Србијом, урадио много тога што је Србију потпуно преобразило.
„Од једне зависне провинције Османског царства Милан је створио независну државу, уздигао је у ранг краљевине, створио је модерну војску, изградио железницу... Ти резултати су импозантни. Урадио је много тога, иако је са престола отишао у 35 години. Данашњи политичари сазревају тек после тог времена.“