Након годину дана тајних преговора са талибанима, амерички председник Доналд Трамп отказао је рунду преговора, која је, према мишљењу многих, сматрана за финалну.
Да се радило о значајној рунди разговора говори и чињеница да је требало да се, уместо у Катару где су вођени до сада, преговори одрже у Кемп Дејвиду, одмаралишту америчких председника, месту у којем је већ постигнут један историјски споразум — онај из 1978. године између Египта и Израела.
Међутим, Трамп се одлучио на отказивање преговора због напада на Кабул у четвртак, у којем је погинуло 11 људи, међу којима је и један амерички војник. Ко би убио толико људи како би наизглед ојачао своју преговарачку позицију, запитао се Трамп и закључио да талибани вероватно немају довољно моћи да закључе мировни споразум.
Талибани су испрва осудили потез америчког председника као „антимировни став“, а одмах затим запретили, кроз уста свог портпарола Забихуле Муџахида, да ће одлука председника САД само довести до нових губитака америчких живота.
Након 18 година рата, који је започет након терористичког напада 11. септембра 2001. године, чини се да САД и даље немају излазну стратегију из најдужег рата у својој историји. Највећа светска сила очигледно није успела да скрши отпор талибана ни са стотинама хиљада војника.
Талибани се у Авганистану увек враћају на сцену као један од кључних чинилаца авганистанске ратно-политичке сцене.
Када је 2. септембра завршена девета рунда разговора у катарској престоници Дохи, амерички специјални изасланик Залмај Халилзад изјавио је да је мировни споразум „у принципу“ усаглашен.
Откако су преговори почели у октобру прошле године, две стране усредсредиле су се на четири кључне тачке: талибанску гаранцију да Авганистан неће бити одскочна даска за међународне терористе (као што је био у случају Ал Каиде, која је одговорна за нападе од 11. септембра); потпуно повлачење снага САД и НАТО-а; међуавганистански дијалог; трајан прекид ватре.
Данас талибани контролишу или имају утицаја на више авганистанске територије него 2001, у тренутку почетка интервенције САД. Према подацима Специјалног инспектората за обнову Авганистана (СИГАР) објављеног 31. јануара прошле године, 56,3 одсто територије било је под контролом кабулске владе. Са друге стране, 14,5 одсто територије било је под директном контролом талибана, док 29,2 одсто територије нико није директно контролисао.
После војног неуспеха, на помолу је и преговарачки.
Насиље — одговор на понуду
Насиље се често користи како би се другој страни за преговарачким столом нешто поручило, каже професор Факултета за међународну политику и безбедност Слободан Анђелковић.
„У овом случају, један терористички напад који је однео већи број живота, између осталог и један амерички, аутоматски значи њихов одговор на то што им је понуђено у преговорима. Дакле, нешто им се није допало у тим преговорима који су вођени у тајности и одговорили су на себи својствен начин“, објашњава професор Анђелковић.
Према речима новинара Зорана Ћирјаковића, талибани имају моћ да испреговарају споразум, али је друго питање да ли то желе и да ли су довољно јединствени и као организација и по питању самог споразума.
„Они су данас најјача сила у Авганистану и непобедиви су. Када кажем најјача сила, значи јача и од војске САД. Увек треба подсећати да је Авганистан место у којем су зубе поломиле две велесиле — Велика Британија у своје време, а пред сам сумрак и СССР“, наглашава он.
Могућност да талибански покрет више не представља јединствену организацију питање је које мучи све, поготово зато што је покрет, настао у Пакистану пре више од две деценије, заоденут велом тајне. Без обзира на тајност коју гаје, талибани данас контролишу око половине авганистанске територије и представљају најмоћнију политичку организацију у земљи.
Поделе у покрету
На колико је табора подељен талибански покрет тешко је рећи, не само због тајновитости самог покрета, већ и због америчке тактике примењене у рату против њих, сматра Ћирјаковић.
„Њима је јако тешко чак и да међусобно одржавају комуникацију, јер практично свако коришћење мобилног телефона, наводно чак и неукљученог, омогућава Американцима да их лоцирају. Они због тога имају логистичке проблеме и проблеме у одржавању командне структуре, који су везани за стратегију америчке борбе против њих, углавном помоћу дронова. Та стратегија их је и оставила без неких кључних лидера. Њихова структура увек је била флуидна, уједињује их заједничка визија, а сада имају и конкуренцију“, наводи Ћирјаковић.
Ал Каида као конкуренција
А конкуренцију талибани имају у свом старом савезнику Ал Каиди, која се, према Ћирјаковићевим речима, служи застарелом тактиком, али жели да се врати на сцену, као и у ДАЕШ-у. Када терористички напад у Авганистану буде изведен, никада се са сигурношћу не може рећи ко је заиста одговоран, сматра наш саговорник.
Према Анђелковићевом мишљењу, талибани се могу посматрати као јединствен покрет, који је у борби показао отпорност и завидан ниво заједничке свести.
„Међутим, будући да је то организација која има велики број људи, а ниједна организација на свету не може да буде сагласна око свих питања, тако и они у својим редовима сигурно имају људе који су заговорници једне или друге идеје. Преговори ће, сада, зависити од ставова и снага унутар талибанског покрета“, сматра Анђелковић.
Разне врсте подела у авганистанском друштву (етничке, секташке) чине Авганистан једним од најкомпликованијих друштава на свету.
Од 2001. године, када је талибански режим поражен у америчкој војној акцији, након терористичког напада на њујоршке Куле близнакиње на делу је био друштвени инжењеринг који је пратила гомила уложеног новца.
Тај својеврсни друштвени експеримент завршио се неуспехом, а Ћирјаковић помиње стару авганистанску пословицу да се ради о земљи у коју је лако ући, али је јако тешко из ње изаћи. У том светлу би можда требало посматрати и будућност америчко-талибанских преговора.