Од свих земаља Европске уније које су признале независност Косова, Чешка је одавно виђена као прва која би могла да повуче признање.
И ту није реч само о прагматичним политичким интересима, већ и у дубоком пријатељству два народа које датира још из времена Аустроугарске монархије.
Историчар Предраг Марковић каже за Спутњик да је Чешка један од центара панславизма и подсећа да су на Првом свесловенском конгресу у Прагу 1848. године, на којем су учествовали представници словенских народа Хабсбуршке монархије, формулисане идеје словенске солидарности.
Либерални панславизам
Марковић додаје да постоји и панславизам у верзији царске Русије, али то је друга грана феномена свесловенске солидарности.
„Једна врста либералног, интелектуалног панславизма одувек је била везана за Чешку, а постоји снажна традиција солидарности Чеха са другим словенским народима, поготово са Србима“, објашњава Марковић.
Не би требало заборавити ни то да су Чеси били искрени русофили све до несрећне интервенције Варшавског пакта 1968. године, подсећа саговорник Спутњика и додаје да су међу Западним Словенима Чеси и Словаци вероватно били једини русофили, али се то променило после интервенције.
„Постоји једна дубока традиција љубави Чеха према Србима. Милан Кундера, чувени чешки писац, рекао је да је добио српско име из љубави његових родитеља према српском народу“, наводи Марковић.
Принцип и Масарик
Он сматра да љубав Чеха према Србима сеже од српских успеха у ослободилачким ратовима.
„Сетимо се да су чешки војници били међу онима који су избегавали да се боре против Срба у Првом светском рату и постоји чак и једна традиција саосећања са логорашима и заробљеницима у логорима у Чешкој, као што је, рецимо, Терезино, где је умро Гаврило Принцип“, истиче Марковић.
Он додаје да постоји и дипломатска сарадња између Србије и Чешке која се огледала у Малој Антанти између два светска рата. Реч је о савезу, између Румуније, Чехословачке и Југославије, који је требало да обезбеђује мир у овом делу Европе.
Томаш Масарик, први председник Чехословачке био је најближи пријатељ тадашњих српских државника и за време његове владавине (1920-1935) постојала је једна узајамна подршка у борби малих словенских народа за независност и ослобођење, наглашава Марковић.
Заборавни Хавел
Односи Југославије и Чехословачке били су добри и после Другог светског рата, а Југославија је 1968. године оштро критиковала интервенцију Варшавског пакта на Чехословачку. После је званични Београд променио одбрамбену стратегију и СФРЈ је поново почела да се спрема и за евентуални напад са истока, напомиње Марковић.
Међутим, односи Југославије били су добри и са чехословачким режимом који је успостављен 1968. године после интервенције Варшавског пакта.
„Што се тиче последњих година, Чеси имају традицију државника који подржавају Србе. Имали смо Вацлава Клауса, а сада Земана. Изузетак је Вацлав Хавел који се држао врло лоше према Србима, што је поготово апсурдно у светлу чињенице да су му комади играни у Београду у време кад је био у затвору. Дакле, у најтежем периоду његовог живота Београд и Србија су помогли Вацлава Хавела, а он је то, кад је постао председник, заборавио“, каже Марковић.
Према његовим речима, Земанова изјава о евентуалном преиспитивању признања независности Косова је повратак на једну традицију добрих односа Чеха и Срба. Та изјава нема конкретно политичко значење, јер Земан нема таква овлашћења, али показује једну солидарност са Србима у једном важном сегменту чешког друштва.
„Србија никада није имала ниједну лошу реч у односима са Чесима и могло би се рећи да је просто нормално да два народа која имају Мораву и Моравце не могу бити у било каквом сукобу“, закључује Марковић.