Овај тренд први су приметили норвешки научници који су проучавали резултате тестова интелигенције војних регрута између 1950. и 2002. године.
Подаци из прошлог века већином су били у складу са Флиновим ефектом, али средином деведесетих он је нестао и коефицијент интелигенције почео је да опада.
Уследиле су забрињавајуће потврде новог тренда, добијене из података о интелигенцији данских регрута, потом и података из Уједињеног Краљевства, које је прикупио сам Флин.
Према студији из 2009. године — просечан коефицијент интелигенције 14-годишњих Британаца пао је за око два бода у периоду између 1980. и 2008. године, преноси „Б92“.
Гени и друштвене промене
Једнако важни за развој интелигенције су спољни фактори — окружење у којем одрастамо, исхрана, то колико смо често болесни, подстицајна и стимулативна околина, као и бројни други фактори. Интелигенција може да се упореди са висином.
Током прошлог века генерације су такође расле у све више и више, па је и просечна висина расла.
Иако се гени за висину нису мењали, као ни за интелигенцију, деца су одрастала у све здравијем окружењу, са све мање заразних болести, са све бољом исхраном и са све бољим образовањем.
Промене у друштву довеле су до другачијег испољавања гена, због којих смо постајали све виши и интелигентнији.
Контроверзни научник Ричард Лин велики је заговорник дисгенике, појма обрнутог од еугенике.
Према његовом мишљењу — до пада у коефицијенту интелигенције долази зато што људи са нижим коефицијентом интелигенције у модерном друштву имају више деце.
Лин за пад интелигенције окривљује и имигранте из земаља у којима је просечан коефицијент интелигенције нижи него у земљама у којима је опажен пад, попут Британије, Норвешке и Данске, али најновија норвешка студија оповргла је његове тврдње, указујући на врло уверљиве аргументе да су и Флинов ефекат и његов преокрет — условљени факторима животне средине.
Норвешки научници Бернт Братсберг и Оле Рогеберг проучавали су развој коефицијента интелигенције и у појединачним породицама — између браће и сестара који припадају различитим генерацијама, и открили су да промена Флиновог ефекта погађа и породице, а не само просек целе популације.
Примера ради, брат и сестра рођени после 1990. године, између којих је десет година разлике, имаће у просеку између пола и два бода разлике, а млађе дете ће имати мањи коефицијент интелигенције.
Шта се догодило са културом младих
Норвешки научници проучили су и елиминисали све друге могућности, попут већег броја деце рођене у породицама чији родитељи имају просечан или нижи коефицијент, или утицаја миграција, за који су закључили да је занемарљив.
Интелигенција млађих генерација пада око два бода сваких десет година, и нису криви ни дисгеника, ни мигранти, већ се тај пад примећује у свакој просечној породици.
Једино преостало објашњење јесте да постоји нешто у средини у модерном друштву што децу спутава у развоју.
Флин претпоставља, иако за то још нема никаквих конкретних доказа, да је култура младих стагнирала, или да је, дословно — заглупела.
Изражава и забринутост зато што се култура младих данас фокусира примарно на мобилне телефоне, рачунаре и видео-игре, уместо на читање и међусобне разговоре.
Светска здравствена организација има још једно једноставније објашњење — пораст загађења ваздуха.
Загађење ваздуха је данас глобално, а процењује се да пораст микрочестица у ваздуху утиче на здравље чак 90 одсто светске популације.
Глобално загађење могло би да буде одговорно за успоравање и заустављање развоја младих.