Путин испунио обећање старо 20 година (видео)

Председник Русије Владимир Путин испунио је обећање које је дао пре 20 година — попио је чашицу вотке коју је одбио и оставио нетакнутом током своје посете Дагестану у августу 1999. године.
Sputnik

Путин се састао са учесницима народног устанка који су учествовали у борбама у Дагестану у августу и септембру 1999. године. Након што је изговорио поздравне речи и присећајући се некадашњих догађаја, шеф државе је завршио свој говор подизањем чашице вотке и испијањем до дна.

​„Желим да вас свим срцем поздравим, кажем хвала на позиву. Позвали сте ме уживо, дошао сам са задовољством“, рекао је председник.

„Сећам се тих догађаја, апсолутно искрено кажем: оно што се овде десило било ми је изузетно важно. То је била апсолутно принципијелна ствар, јер сам видео шта људи подржавају, схватио да су људи спремни за највеће жртве зарад своје Отаџбине“, истакао је Путин.

Према његовим речима, од тог тренутка му је „било јасно да ћемо победити, да нас терористи неће заузети и да немају шансе. Управо у том тренутку“, додао је он.

Ових дана у Дагестану се обележава 20. година од упада терориста из Чеченије и њиховог пораза. Путинов долазак у Ботлихски регион Дагестана два дана након што је именован за вршиоца дужности премијера прилично је подигао морал становништва. Тада се, током састанка Путина и војних генерала, догодила чувена анегдота са чашицом алкохола. Након Путиновог обраћања, сви су подигли чаше у здравицу, а он ју је лупио о сто и рекао: „А пићемо кад победимо“.

На овогодишњој конференцији „Директна линија са Владимиром Путином“, председника су подсетили на овај догађај. Путин је тада обећао да ће попити чашу коју је оставио нетакнутом у августу 1999. године.

Мета терориста под командом Шамила Басајева и Хатаба прогласила је „ослобађање“ муслимана. У нападу је, према подацима ФСБ Русије, погинуло више од 280, а рањено више од 800 војника, припадника полиције и цивила. Више од 70 особа осуђено је за напад на Дагестан. Ликвидирано је седам особа, укључујући Басајева и Хатаба.

Коментар