За „шквал“ се сазнало тек средином деведесетих година прошлог века, без обзира на то што је торпедо произведен још у совјетско време.
Током Хладног рата објекти изнад или испод водене површине могли су да развијају брзину до 50 чворова, али је „шквал“ изузетак који може да јури и до 200 чворова (370 километара на час). За разлику од осталих торпеда, пројектил се покреће ракетним мотором.
Аутор текста у „Нешенел интересту“ наводи да САД у свом арсеналу немају ништа слично.
Инжењери су успели знатно да смање отпор воде према торпеду захваљујући режиму суперкавитације, при којем се око пројектила образује пара. На тај начин „шквал“ се креће у парном мехуру. Торпеда имају нуклеарну бојеву главу која гарантовано уништава циљ.
Аутор текста сматра да такозвана „суперкавитациона торпеда“ омогућавају да се „за један сат покори читав свет“.
„Шквал“ је првобитно произведен шездесетих година прошлог века као оружје за брзо потапање ракетних подморница НАТО-а, које нуклеарну бојеву главу до циља носе „нечувеном брзином“.
Аутор текста је подсетио да су раније верзије торпеда биле ненавођене. Пројектил у новој верзији користи суперкавитацију за кретање ка области у којој се налази циљ, након чега смањује брзину ради прецизног трагања.
Лист наводи да су таква торпеда веома бучна и да потенцијално одају локацију брода с којег су испаљена, али брзина од 200 чворова и нуклеарна бојева глава потпуно покривају тај недостатак у условима морске борбе.