После Мајкла Флина и Х. Р. Мекмастера, и Џон Болтон је постао бивши, а свет је за то сазнао преко Трамповог налога на Твитеру у уторак 10. септембра.
„Обавестио сам Џона Болтона прошле ноћи да његове услуге више неће бити потребне Белој кући. Снажно сам се противио многим његовим предлозима, као и други у администрацији“, навео је Трамп.
Само десетак минута касније, преко свог налога на Твитеру, уследила је Болтонова реплика којом је негирао тврдњу свог председника: „Понудио сам оставку прошле ноћи, а председник Трамп је рекао: ’Хајде да попричамо о томе сутра‘“.
Када је Џон Болтон, „суперјастреб“ америчког интервенционизма, именован за Трамповог саветника за националну безбедност у марту прошле године, „Њујорк тајмс“ је писао да „читав свет треба да буде забринут“, а ова оцена није се учинила претераном. Не само зато што је Болтон у прошлости снажно заговарао све америчке ратове, већ и зато што је, када је именован, демантовао медијске извештаје у којима је писано да је Трампу обећао да неће покретати нове ратове.
Сада, после Болтоновог одласка из Беле куће, „претња рата широм света експоненцијално опада“, коментар је републиканског сенатора Ренда Пола, једног од најдоследнијих антиинтервенциониста у америчкој политици. Републикански естаблишмент, међутим, није тако задовољан.
„Веома сам несрећан што чујем да он одлази“, реакција је сенатора Мита Ромнија.
Није претерано задовољна ни друга страна.
„Изненадни одлазак Џона Болтона представља симбол нереда, који узнемирује наше савезнике од првог дана Трамповог мандата. Стабилно лидерство и стратешко вођење спољне политике кључни су за обезбеђивање америчке националне безбедности,“ коментар је Ненси Пелоси, председнице Представничког дома америчког Конгреса и функционерке Демократске партије.
А либерални магазин „Економист“ додаје и да Болтонов одлазак, као знак Трампове жеље да постигне велики спољнополитички успех током овог мандата, „доноси предност Ирану, Северној Кореји и Русији“.
Зашто су се сукобили Доналд Трамп и Џон Болтон? Каквог ће утицаја Болтонов одлазак имати на америчку спољну политику? И да ли је државни секретар Мајк Помпео највећи победник у овој ситуацији, јер његов утицај још више расте, као што оцењује „Њујорк тајмс“?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић и историчар Саша Адамовић.
„Болтонов одлазак многи представљају као најаву нагле промене америчке политике, тумачи се и да је то победа мејнстрим елите Републиканске и Демократске партије, које на њега гледају као на радикалног аутсајдера, међутим, основни разлог Болтонове смене су, пре свега, лични разлози“, објашњава Обрад Кесић.
„Болтон је, наиме, изгубио подршку Трампа и његовог окружења, укључујући и потпредседника САД Мајка Пенса, након што је откривено да је управо од Болтона процурила информација да се Пенс противи Трамповој идеји одржавања самита са талибанима, што је Пенса ставило у неугодну ситуацију. Једноставно, Болтон је самог себе довео у позицију из које није било другог излаза, осим да оде“.
„Џон Болтон је Трампу био од велике помоћи у превазилажењу отпора унутар администрације у вези са раскидом Нуклеарног споразума са Ираном“, указује Саша Адамовић, подсећајући да је Х.Р. Мекмастера на функцији саветника за националну безбедност Болтон заменио у марту прошле године, два месеца пре него што ће се Америка повући из иранског Споразума.
„Међутим, у међувремену је међу њима дошло до неслагања о бројним важним питањима, од Северне Кореје, до преговора са авганистанским талибанима, што многе наводи на разложан закључак да Болтоновом сменом Трамп заправо показује да намерава да контролише своју спољну политику. А то значи да се ово не може сматрати победом ’дубоке државе‘, тим пре ако је заиста Болтон својим исувише радикалним приступом минирао Трампове спољнополитичке иницијативе“, скреће пажњу Адамовић.
Магазин „Економист“ у својој анализи наводи да Болтонов одлазак „сугерише да је Трамп сада расположен за склапање (спољнополитичких) дилова, уочи избора следеће године“, али Адамовић напомиње да „није Болтон био главна препрека склапању оваквих договора. Та препрека налази се у Конгресу, у Стејт департменту и Министарству правде, који су главна упоришта те ’дубоке државе‘, која све време опструише Трампа и његове спољнополитичке намере“.
Упркос покушајима Конгреса да од Трампа преузме руковођење америчком спољном политиком, Обрад Кесић сматра да су „антиинтервенционисти, попут Ренда Пола, вероватно у праву када кажу да смо сада даље од војних потеза које би Америка могла да предузме, него што смо били док је Болтон био на функцији, поготово када су у питању Иран или Венецуела, зато што Трампов инстинкт каже да САД треба да изађу из ратова које воде, а не да покрећу нове ратове“.
Ипак, Кесић додаје да „Болтонов одлазак неће имати оноликог утицаја на америчку спољну политику као што се тврди, зато што је Трамп председник који сам доноси одлуке. Примера ради — сви његови саветници били су против самита у Хелсинкију са председником Русије Владимиром Путином, али се Трамп свеједно одлучио на тај потез“.
Из тог разлога, ни раст Помпеовог утицаја, који се сада предвиђа („Ни једног другог спољнополитичког саветника Трамп не слуша као Помпеа, а Болтонов одлазак пружа му прилику да додатно повећа свој утицај“, оцењује „Њујорк тајмс“) — „не треба прецењивати, јер ни један појединац није толико битан у овој администрацији. Трамп је показао да може да смени било кога у било ком тренутку“, каже Кесић, и закључује: „Проблем је, међутим, у томе што он нема снаге да имплементира оно што је договорено, будући да се често налази у ситуацији да га саботирају саме институције којима он командује“.