У оквиру главног програма 53. Битефа у Луци Београд изведена је представа бразилске плесне трупе „Анти статус кво“ под називом „О месу и бетону“ у режији Лусијане Ларе. Ова кореографска инсталација представља позив да се у потпуности урони и активно учествује у искуству које се бави испитивањем тренутног људског стања из перспективе тела. Кореографкиња Лусијана Лара у разговору за Спутњик је открила шта је задатак уметника када се нађе између савременог плеса, извођачке уметности, визуелне уметности и друштвеног експеримента.
„Не сматрам да је неопходно да нешто кажемо, поручимо представом. Али ми делимо наше мисли, осећаје. Не бих рекла да смо песимисти или оптимисти у смислу онога о чему причамо. Ми, као што рекох, делимо мисли и посебно доживљаје око онога што живимо сада, у овом тренутку, а то је живот у великим градовима под капитализмом, дивљи капитализам. Трудимо се да ту нашу стварност преокренемо како би била подношљивија, а оно што осећамо — видљивије. Покушавамо да га сведемо на осећајнији ниво.“
Како један друштвено-уметнички експеримент делује на публику, а како на извођаче?
— Овај комад је посебно инспиративан за извођаче. Они искушавају концепт у којем морају да проживљавају оно што изводе на сцени. Није у питању интерпретација, може се рећи да је ближе животу, опонашање живота, на којем плесачи морају интензивно да раде. Неопходно је да се осете заиста присутним и да имају интеракцију са публиком. Нисмо слепо пратили театарску технику, него смо проговорили на свој начин о неким стварима и нечему. Свако извођење изазива прилично јаке емоције код извођача зато што проживљавају ово искуство са публиком.
Зашто сте се определили за тело и покрет уместо речи?
— Ми смо плесна трупа. И основ нашег рада је тело. Имамо сегменте представе у којима се служимо речима. То што смо плесачи не ограничава нас да користимо речи. Напротив, постоје неке реплике у представи. Трудили смо се да искористимо све елементе, све телесне експресије у односу на то шта желимо да пренесемо публици. Пошто је представа кореографска инсталација, много смо размишљали о доживљајима и сматрали смо да би било лепо да укључимо у ово искуство сва наша чула.
Упечатљива сцена овог перформанса је када глумци пуне своју гардеробу ђубретом. Хоћемо ли се угушити у сопственом смећу?
— Управо је то питање које поставља наша представа. Шта то радимо? Пошто је ђубре нешто невидљиво… Ми га одбацујемо и не знамо куда оно иде. Можда ми гушимо целу планету, а да тога нисмо свесни. Ово је једно од тих питања, да. Битнија ствар од проблематике ђубрета је конзумација којом се производи то ђубре. Шта долази пре смећа? Зашто га производимо у толикој мери? Шта заслужујемо? Који је одговор на то што ми волимо толико да купујемо? Врло компликован моменат у нашој свакодневици је када систем налаже да морате да производите да бисте добили паре и на основу тога опстали. Да бисте живели, морате да имате паре, да купујете, да плаћате рачуне. И колико ово све кошта? Све се врти око новца. Ако смо лоши, нађемо се у економској кризи. Ђубре је само крајња тачка целог овог проблема.
Где је граница између уметности и апсурда?
— У овом тренутку не постоје границе ни у чему по мом мишљењу. Све је измешано. Не знамо где се завршава једна, а где почиње друга ствар — у уметности, у стварности, у вези, у свему што ми успоставимо као људско понашање.
Постоји ли довољно слободе у уметничком смислу?
— Ово је трик питање. Долазим из Бразила, а ми се у овом тренутку суочавамо са великом цензуром од стране наше владе, таласом конзервативног мишљења и нажалост, то се одражава на уметност. Мислим да губимо много по питању слободе у сваком смислу.
Колико је наша свакодневица инспиративна за уметника?
— Мислим да ми уметници све време причамо о животу. Уметност је за мене начин интензивирања, пооштравања нечега што живимо. Увек мора да буде у складу са животом. Живот је непредвидив, другачији од уметности. Ја сам опседнута уметношћу и тешко је тачно рећи, али то је мој живот, то је начин како ја дишем. То је стил живота. Тешко је одвојити живот и уметност.