Представа компаније „Ултима вез“ из Брисела заснива се на материјалу насталом током интензивног истраживања сценског простора. Том представом кореограф Сепе Бајенс даје уметнички одговор на питање како укључити публику у креирање кореографије једне представе.
Бајенс током сат времена трага за алтернативним начином суживота који би успоставио заједништво учесника и публике. Одлучено је да баш „Позвани“ затворе фестивал, јер су у оквиру тог комада сублимиране главне линије програма, и уметничка, и тематска.
Кореограф и редитељ Сепе Бајенс открио је у разговору за Спутњик да ли се сви „Позвани“ увек „одазову“.
„Комад носи име ’Позвани‘, али то позивање треба да буде схваћено као врло отворен позив, с тога увек препуштам одлуку публици да ли ће га прихватити или неће. Сасвим је у реду ако га не прихвате. Ми позивамо, али они бирају. Мислим да је врло важно да не форсирамо људе. Свака представа је различита зато што не постоји иста публика. За мене су најбоље изведбе ’Позваних‘ када је представа преусмерена на публику. Изводимо је заједно са децом, тинејџерима и старијим људима. Имали смо прилику да играмо представу са двоје људи који су имали Даунов синдром. Најбоље је када је публика нека врста огледала ансамбла. Што је публика више разнолика, то боље функционише. То је један од разлога зашто тражимо од менаџера продаје карата да бирају разнолику публику. За мене је ансамбл огледало заједнице, а када је публика огледало ансамбла и заједнице, то има најбољи исход“, објашњава кореограф за Спутњик.
Може ли право заједништво међу људима различитих класа, полова, раса и узраста опстати у данашњем свету?
— У мом раду сам покушао да спојим различите заједнице плесом уместо репликама. Мислим да је плес универзалан језик. Нема потребе да говорите енглески или француски или неки други језик. Ако имате тело, а свако од нас га има, можете да га померате, можете да плешете и сматрам да је веома важно што покушавамо да спојимо све различитости у „Позванима“. Врло ми је интересантно да кроз комад спајам, на пример, дете са човеком оболелим од Дауновог синдрома или тинејџера са старијим човеком. У нашем свакодневном животу ми се раздвајамо и делимо. Идемо у школу коју само похађају мала деца, у гимназији смо окружени нашим вршњацима, тинејџерима. Ако идемо на посао боравимо међу људима узраста од 20 до 60 година. У „Позванима“ ми покушавамо да помешамо све категорије. Свако има сопствени импулс и мени је битно да изрежирам једну врсту композиције са свим тим различитостима. Композиција је комплетна тек када уврстим све те различите импулсе.
Од сценографије и реквизита истиче се само велики, дебели конопац. Да ли га можемо сагледавати као стилизован Сизифов камен који сви ми безуспешно гурамо и вучемо?
— Конопац је уметнички сценографски рад. У „Позванима“ смо спровели истраживање који је циљ позоришног простора и како можемо да га користимо на различите начине. У класичном позоришту извођачи су на сцени, а публика у гледалишту, али за мене једно од главних питања је било како да позориште, позорницу дарујемо публици. Мислим да је конопац одговор на ово питање демократске форме. Кад је конопац тамо сви су део овог уметничког рада. Он такође представља спону, везивно ткиво међу људима и визуелно и физички јер га носимо заједно, седимо на њему, али такође од њега можемо да направимо и контуре позорнице у оквиру сале. У представи се тим конопцем често обликују кругови, а у кругу су сви једнаки. Гледам на тај конопац као на уметничко дело, али независно уметничко дело које сам укључио у моје пробе, и то је добро ишло. Онда смо одлучили да га задржимо и да помоћу њега направимо креацију.
Изабрали сте плес као уметнички израз. Шта је то што нам савремени театар нуди и које су његови основни циљеви?
— Волим када можете да се изразите без речи. Мислим да је то важна ствар. Када сам имао 16 година открио сам како да испричате читаву причу без иједне изговорене речи. У плесној представи је за публику прича у њиховим главама и за сваку особу је различита. Плес вам дозирано дајемо, нудимо композицију, кореографију и у „Позванима“ све те уметничке изразе делимо са публиком, али доживљај комада ће бити другачији за сваког појединачног гледаоца. Свако има своју причу. Понекад ова представа више заличи на традиционално позориште. Као на филму или у књизи, али и у плесу имате више различитих прича зато што свако има своју позадину и своје асоцијације и однос према комаду.