Јерофејев је ових дана боравио у Србији, ради представљања нове књиге „Ружичаста мишица“, као и да би примио награду Међународног фестивала „Прозефест“ у Новом Саду.
Драго му је, истиче, што је у тако добром друштву, јер су ранији добитници те награде Орхан Памук, недавно преминули Ђерђ Конрад, Марио Варгас Љоса, као и руски писци Јевгениј Водоласки и Александар Генис. У разговору за Спутњик објашњава зашто Русија не треба да буде „ледоломац“ у међународним односима, а зашто, иако се, као независни интелектуалац, не слаже у свему са политиком власти, потпуно одобрава подршку Русије Србији.
Одрастао је у породици Владимира Јерофејева, високог дипломате и личног преводиоца Јосифа Стаљина. Виктор Јерофејев нашој публици је познат по 10 књига преведених на српски, а то су, између осталих, и „Руска лепотица“, „Тело“ и „Енциклопедија руске душе“. Најновију књигу, која излази под насловом „Ружичаста мишица“ и најављена је као чудесно-политички роман за одрасле и авантуре „нове Алисе“, а чији је превод на српски је недавно објавила „Геопоетика“, Јерофејев сматра најхрабријом.
— Алиса је само мали део размишљања садржаних у тој књизи. Она је пре пародија на „Божанствену комедију“ Дантеа — то је такође силазак у загробно царство, а док је код Дантеа Вергилије био његов водич, овде је водич моја Ружичаста мишица, која показује девојчици Марусји то подводно загробно царство. Најзад, то је и књига о смрти детињства — наша Марусја има 11 година, а сви знамо да је то отприлике време када престаје детињство и већ почиње други период, почиње живот одраслог. Може се рећи да је Марусја Мендељејева негде између Алисе и Лолите.
На многим местима у књизи назире се извесни политички подтекст.
— Да, тамо постоји и Руска четврт, која је доста сатирички написана, па постоји политика и самог Цара-дна (господара подводног света) и његовог опонента. Политика је, иначе, начин социјалног постојања, и они тамо тако и живе, али чаробно-политички — мада, наравно, то је политика која постоји у тој чудесној бајци. Или, како ми је рекао мој француски издавач — у твојој књизи бајка је реалнија од саме реалности.
Како видите данас мисију писца?
— Писац је, као део културе, онај ко се бори против ентропије. Читава култура се бори против ње, а ентропија је хаос, распад. Моји ликови и ја покушавамо да утврдимо како да се против тога боримо.
Зашто Хитлер и Стаљин нису исто
Како данас гледате на оно што вам се десило 1979. године због алманаха „Метропол“, када сте искључени из Савеза писаца. Из данашње перспективе гледано — да ли бисте урадили исто?
— Сада је тешко рећи шта бих урадио, зато што је, наравно, то био велики ударац за оца. Али алманах је био неопходан, „Метропол“ је, иначе, постао део историје и у свакој књизи о Совјетском Савезу помиње се као нешто што је имало позитиван утицај, као бунт писаца против тоталитаризма. У извесној мери може се рећи да је „Метропол“ допринео распаду Совјетског Савеза. У алманаху су били сјајни писци и они су били такође свесни шта раде. Али породично питање је болно и остало је заувек болно, док, што се тиче политичке улоге „Метропола“, наравно да сам задовољан и чак се поносим оним што смо урадили.
Кад сте већ поменули оца, који је био лични преводилац Стаљина, а Ви такође имате књигу „Добри Стаљин“, који заправо у књизи није добар; како се, као Рус, односите према чињеници да се данас све чешће чује да су Стаљин и Хитлер исто?
— Хитлер и Стаљин су реализовали разне облике тоталитаризма и нема дилеме да су и један и други играли диктаторску улогу. Стаљин у мојој књизи „Добри Стаљин“ свакако није добар. Само, ради се о томе да је за моју породицу у једном тренутку он заиста био личност која је оличавала земљу; ја сам буквално живео у епицентру Совјетског Савеза: отац је био помоћник Молотова и преводилац Стаљина. Сасвим недавно сам писао о пакту Молотова и Рибентропа, и ту се не слажем са нашим дипломатама. А што се тиче разлике међу њима: стаљинизам је ипак магични тоталитаризам, који је давао лажну наду свима, јер је комунизам требало да буде за све — и за Југославију, и за Кину, Вијетнам, за Африку. То је било доста примитивно, лажно, али ипак је то била идеја праведности. Док Хитлер нипошто није за све, он је „виша раса“, а то значи — владавина светом и сви остали су лоши, а тим пре Словени. Зато је то идеја уништења, која је садржана у самој клици нацизма, и ту се они разликују. Комунизам је пре Стаљина могао да крене и овим и оним путем, а пошао је најгорим. Али, у принципу, сама идеја је потхрањивана и неким руским веровањима и представама о праведности.
Питам Вас то, зато што смо данас сведоци покушаја да се прекроји историја и зато што испада да су Руси били агресори и да никог нису ослобађали. Рекла бих да је то увредљиво за руског човека.
— Увреда није повод за политичке сузе. Ствар је у томе што свака земља различито гледа на своје ослобођење. То што је нашим људима увредљиво што их називају окупаторима — па нису они били окупатори, него стаљински режим, а ја мислим да не треба да идентификујемо нашу земљу данас са оним режимом који је имао и 1937. годину, и колективизацију, и неправедан рат са Финском… Ми имамо своју земљу — нову Русију. Ми можемо да правимо грешке, али то ће већ бити нове грешке. Не мислим да ми треба да будемо неки ледоломац који ће да вуче за собом грешке из прошлости. Треба рећи да наши очеви јесу живели у тој земљи и у њој волели наше мајке, све је то дивно, и било је и достигнућа, био је Гагарин, сви ми то волимо и не поричемо, али хајде да живимо у новој земљи и да је надограђујемо у благостању.
Слобода мишљења у Русији
За Вашу „нову земљу“ рекли сте да није ледоломац. Али она негде ипак јесте ледоломац, зато што носи огромну одговорност. Макар што се тиче Србије — она штити међународно право. Како видите ту одговорност Русије и Руса?
— Русија и Руси су, такође, разна питања, зато што нека бака из Сибира тешко да осећа одговорност за Србију. Ипак, сматрам да је сјајно што су историјске околности довеле до тога да су Србија и Русија православне и културно блиске земље и једна другу разумеју, а Русија подржава Србију. У овом случају потпуно се слажем са подршком Србији. У многом другом се можда не слажем и нисам лојалан у односу на актуелну власт, али што се тиче Србије, то прихватам и потпуно подржавам. Али хвала Богу да у нашој земљи постоје различита мишљења — постоји званично, постоје мишљења независних људи, којима и ја припадам, постоје мишљења опозиције, па радикалне и непомирљиве опозиције. Код нас је то доста широко, и ми тиме треба да се поносимо.
То је слобода говора.
— То је слобода уопште, а политичка слобода је веома важна. Што се тиче Србије, разумем осећања Срба, који гаје одређену носталгију за прошлошћу, а у Југославији је било много тога доброг; разумем да би неки желели и да се то врати, али сами Срби признају да је то немогуће. Али шта да се ради, живимо у таквом времену када се раде ствари које су везане за људску глупост. То море глупости се јако излило и то видимо и у Енглеској, и у Америци, и у национализму неких других европских земаља, и у томе што се праве грешке, углавном зато што нисмо у стању да осмислимо свет. Али мислим да су зато писци и потребни, да би их људи читали, а књиге су борба против ентропије, осим тога, и против глупости. То је, такође, мој допринос борби против глупости.
Кажу да сте једном рекли за Србе да су пијанице. Можете ли да објасните зашто сте тако рекли?
— Нисам то рекао за све Србе. Ради се о томе да сам пре десетак година овде имао невероватан успех, објављено ми је неколико књига одједном, и сви су почели да ме обожавају и да ми угађају. Ситуација је била таква да су искрсавали неки смешни моменти у међусобним односима — не политичким, не социјалним, него, напросто, људским. И ја сам их иронично описао у часопису „Огоњок“. Тада сам се дружио са Павићем, па сам написао и њему, рачунајући да он има осећај за шалу. Збио се један за другим низ догађаја који су заиста били смешни, ја сам све то описао, а када то ставио на папир у чланку „Не верујте речима Срба“, Србима се учинило да је то увредљиво. И Пољаци су се једном увредили због једне моје књиге, мада сам ја био ожењен Пољакињом. То није тако. Ствар је у томе да су осећај за шалу, сатира и, најзад, иронија — део књижевности. Било би чудно да певам химне, ја их не певам. Али сада је све у реду. У Србији ми се свиђа што имамо неки заједнички талас на коме живимо, талас према прози. Сада видим да имамо заједничког и када је реч о хумору и иронији. Чини ми се да то далеко више јача односе међу нашим земљама, него пуке декларације.