Од свог лансирања 2007. године „Гугл стрит вју“ мапирао је милионе километара улица широм света, снимао је чак и у свемиру и океану. Међутим, чини се како нема баш свуда приступ.
Повучемо ли чувену „Гугл“ икону „пегман“ преко целе Европе, појавиће се занимљив призор. Заправо, цео континент је прекривен плавим линијама које индицирају да је апликација „Стрит вју“ доступна, али Немачка и Аустрија су готово сасвим празне, пише хрватски „Експрес“.
То је слика која подсећа на мапе Африке с краја 19. века, где је средиште континента остављено празно с ознаком „непозната регија“. Међутим, Немачка и Аустрија су једне од економски најнапреднијих држава света, па како је могуће сматрати их непознатим или неприступачним као некада непознату дивљину Африке?
Необичан смисао за приватност
Део разлога леже у томе што су Немци славно љубоморни на своју приватност, а то је став који деле са својим културолошки блиским суседима Аустријанцима.
Немци су екстремно посесивни око својих личних података и шокира их спремност остатка света да деле своја имена, адресе, листе пријатеља и онлајн историју претраживања.
Према истраживању објављеном у магазину „Харвард бизнис ривју“, просечни Немац је спреман да плати до 184 долара како би заштитио своје личне здравствене податке. С друге стране, то просечном Британцу вреди максимално 54 долара, а за Кинезе тај трошак може бити и једноцифрен.
Зашто? Јер Немци носе трауму чак два тоталитарна режима над својим главама у својој недавној прошлости — Трећег рајха и комунистичке Источне Немачке.
Никад више
Оба режима захтевала су тоталну контролу над својим грађанима. У годинама нацизма најважнији инструмент државе била је тајна државна полиција Гестапо, док је у Источној Немачкој то био Штази.
У тим системима грађани су у стварности изгубили своје право на приватност и могли су бити проглашени криминалцима због својих приватних мисли и радњи, што је резултирало строгом казном.
Као и код многих других аспекта нацистичке владавине, послератна Немачка је применила „ни видер“ (никад више) политику када је у питању кршење приватности.
То је један од разлога зашто први члан тада још само западног немачког послератног Устава каже: „Људско достојанство ће бити неприкосновено. Његово поштовање и заштита је дужност свих државних тела.“