Нису обећавали ништа ни пре првенства. Нису ни пред овај меч. Осим да су екипа која гине на терену, један за другог, и за дрес. И да ће тaко бити и данас. И било је. Иако није кренуло како смо желели. Словенија је много боље отворила меч, били су силовити у првом сету. Моћни, јаки. Померили наш пријем, а пролазили блок како год су хтели. Сумња би се, после тога, увукла и у много искусније екипе. Не и у нашу. Све грешке са почетка исправили су у наставку меча.
Упаљена је машина коју није било шансе зауставити. Не данас. Петрић је показао пут.
„Ја се бацам и скачем на сваку лопту. Морате и ви“, била је јасна порука коју је послао капитен.
Тако је и било. Сви као један су кренули истим путем. Подрашачанин, Јововић, Атанасијевић и невероватни Урош Ковачевић. Заиграли су наши моци као у трансу. Не зна се да ли је било лепше гледати их како играју у нападу, како се бране у пољу, или како славе сваки поен.
Цела клупа, играчи, скаути и играчи на терену, предвођени лудачком енергијом селектора Бобе Ковача, скакали су до плафона хале „Берси“, као да славе гол у фудбалу у последњем минуту. И тако цео меч. И када се губило, и када се водило са по 7-8 поена разлике. Без изузетка. То јединство, та жеља и та приврженост екипи је оно што нас је довело на престо.
Неодољиво је ова генерација подсетила на ону предвођену Владимиром Грбићем, Герићем, Мештером, Ковачем... Тај израз на лицу, та срећа када се надмудри противник, када се изблокира на мрежи. Ко је гледао само један поен и радост наших, могао је да закључи да Србија не може изгубити. Да је само питање времена када ће доћи та прва меч лопта.
Подигли су наши „кинески зид“ на мрежи. Двојни блок, тројни, или један на један. Није ни било битно. Лисинац, Ковачевић и Подрашчанин су били ти преко чијих руку се није могло.
Небески скокови, брзина постављања блока... На целом Европском првенству, па тако и данас. Толико самопоуздања при сваком додиру са лоптом и при сваком сервису нисмо имали годинама. Храбро, са пуно ризика, а са толико осећаја, када треба — затегнути из све снаге, а када треба — само мудро пребацити лопту. Толико искусна игра, разноврсна, без срљања, вођена срцем, а хладне главе.
Србија је имала капитена Петрића, који то носи у себи, који је „коловођа“ и који зна када се треба смирити, а када се треба повући. А он је имао уз себе такве борце и хероје који су спремни да дају све за победу. И дали су све што је потребно да се са златом врате кући и да ућуткају све критичаре и све „неверне Томе“.
Девет утакмица, девет победа! Спектакуларно од првог меча са Немачком, преко Француске, до Словеније у финалу. Зато заслужују да им се скине капа и да добију извињење од свих који су сумњали да ова екипа вреди. Зато заслужују сутра у 20 часова 100.000 људи испред Скупштине, да им се поклоне и захвале за сав понос који су нам дали.
Мала Србија је поново велика, и то због ових момака. Због њих је Париз слушао „Боже правде“, због њих ћемо моћи да и у будућности сањамо нове медаље и нова постоља. Због њих ће неки нови дечаци похрлити у сале да тренирају и сањају успехе.
Због свега тога — хвала им до неба. Они су хероји Србије данас, али и довека!
Апсолутно заслужено!