Према његовом мишљењу, уколико Запад одбаци Украјину, њен губитак ће бити опасан преседан за бивше чланице Варшавског пакта.
У бури која се подигла око непромишљеног телефонског позива председника САД Доналда Трампа украјинском лидеру Владимиру Зеленском, може се лако изгубити, посебно ако је реч о њеном унутарполитичком аспекту.
Истрага Представничког дома САД у оквиру процедуре импичмента у наредном периоду ће доминирати рубриком „Главне вести“.
„Ипак, у том дискурсу недостају размишљања о геополитичкој важности Украјине и о томе на који начин ће тај скандал утицати на неизвесну будућност те земље и региона“, пише Ставридис.
Након стицања независности 1991. године, Украјина је, без обзира на своју немирну политичку климу, нагињала ка Западу. Кијев је кренуо путем евроинтеграција и постао „невешт, али пун ентузијазма“ партнер НАТО-а. Украјинска војска је учествовала у многим војним вежбама и мировним мисијама Алијансе.
„Неколико пута сам долазио у Украјину и, у крајњој мери, био под утиском од њихове армије, иако сам признавао да је проблем корупција у власти“, наводи Ставридис.
После такозваног „Мајдана“, на Украјину је, пише адмирал, кренула Русија, користећи технику хибридног рата, који је Москва испробала раније на Грузији. Тада је Путин „заузео“ Крим и подржао устанике у Донбасу.
С обзиром на то да је Украјина била само партнер НАТО-а, није потпадала под дејство Члана 5, према којем је Алијанса дужна да штити своје савезнике.
„НАТО и САД су, ипак, почели да пружају војну и економску помоћ Кијеву, која је настављена и током Трамповог мандата“, подсећа Ставридис.
Трампа оптужују да замрзава управо ту помоћ — реч је, пре свега, о испорукама противтенковских ракета „Џевелин“. Претпоставља се да је амерички лидер то учинио да би извршио притисак на Кијев, који треба да истражи делатност бившег потпредседника САД Џоа Бајдена и његовог сина Хантера.
Тако неуспешан развој догађаја је важан, јер је Украјина, како наводи Ставридис, важна сама по себи. Као прво, Украјина је „велика и поносна земља, са дугом историјом независности“.
„Без обзира на то што је час била у саставу ’руске/совјетске империје‘, час излазила из ње, Украјина је увек имала сопствени језик и културу, а житељи те земље су имали посебан поглед на свет“, оцењује Ставридис.
У овом тренутку та земља је, указује адмирал, водећи извозник прехрамбених производа и гвожђа. Географски излази на Црно море богато угљоводоницима, а граничи се са четири чланице НАТО-а и, наравно, са Русијом. Све то чини Украјину, како наводи Ставридис, „земљом са највећим потенцијалом у, по правилу, депресивном делу Европе“.
Украјина се, као друго, налази на граници Истока и Запада.
„Украјина не жели да буде ни прозападна, ни проруска, ми желимо да будемо проукрајинска земља“, говорио је некада аутору текста бивши украјински министар одбране Григориј Петченко.
„Циљ Америке треба да буде управо то: да дâ Украјинцима геополитички простор, да сами могу да одлуче на кога да се оријентишу“, наглашава Ставридис.
Он оцењује да ће за Запад „насилно увлачење Украјине у орбиту руског утицаја створити опасни преседан, због чега земље бившег Варшавског споразума забринуто прате развој догађаја“.
„Ако Запад сада напусти Украјину, послаће међународној заједници сигнал да велике државе могу просто да ’одгризу комаде‘ својих мањих суседа“, сматра аутор.
Он наглашава да је Запад дужан да настави да помаже Украјини војно и економски, да јој испоручује офанзивне видове наоружања, да припрема украјинске кадрове, да ради на примању Украјине у Европску унију и да јача везе те земље и НАТО-а.
„Независно од Трампових мотива, његова одлука да одложи војну помоћ је озбиљан пропуст, јер је то подрило веру у САД и гаранције Запада дате савезницима, партнерима и пријатељима. Трампов телефонски позив Зеленском је био ужасан корак не само из угла унутрашње политике, него и из угла геополитике“, закључује Ставридис.