Београд је током Првог светског рата био не само једна од ретких престоница (уз Брисел и Луксембург) која је била окупирана, већ је био и прва жртва тог рата, јер прве аустроугарске операције, на дан када је рат објављен, почеле су бомбардовањем тадашње и садашње српске престонице.
Налазећи се на граници, око Београда су се непрестано водиле борбе, током Колубарске битке на кратко је допао у посед непријатеља, а најтежи период преживео је почетком октобра 1915. године, када су Аустроугарска и Немачка напале Србију, са намером да се једном заувек обрачунају са малом балканском краљевином.
Као што је граната са аустроугарског монитора на Београд означила почетак Великог рата, тако је и напад на српску престоницу означио почетак општег напада на Србију. Предвођена генералом Михаилом Живковићем, одбрана града, иако је била свесна да на њу напада неодољива сила, била је решена да га брани. А све је почело на данашњи дан.
Међу јединицама које су браниле Београд био је и 10. кадровски пук, којим је командовао мајор Драгутин Гавриловић. Гавриловић је, због говора који је својим војницима одржао пред један од јуриша којим су браниоци града покушали да одбију непријатеља, ушао у легенду и постао је један од симбола српске борбе у Првом светском рату.
„Јунаци! Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“, гласиле су речи које је изговорио Гавриловић, а које је у својим сећањима записао један од његових официра Ђорђе Рош.
„Детаљи о околностима под којима је мајор Гавриловић одржао говор се не знају“, каже историчар Данило Шаренац.
„То јесте један критичан тренутак. Треба рећи да српска одбрана већ тада попушта и да је ситуација веома драматична на Дорћолском кеју. У склопу српске концепције одбране, битно је држати обале река. Аустријанци су се добро учврстили на српској страни обале, око данашњег базена ’25. мај‘ српска одбрана је попустила и у току је било неколико јуриша српске војске да се ти ровови поврате, пре него што Аустријанцима стигну појачања“, прича Шаренац.
Поприште догађаја је Дорћол, старо београдско језгро уз Дунав. Аустроугарске и немачке трупе почеле су напад на град 4. октобра, а у ноћи између 6. и 7. октобра напад достиже кулминацију и Аустријанци успевају да пређу Дунав, искрцају се и учврсте се на српској обали.
Дунавски кеј су држали војници 2. батаљона 10. кадровског пука. Према сећањима учесника битке, растојање између положаја две војске било је свега тридесетак метара. Са аустријске обале, српске положаје снажно је тукла тешка артиљерија.
Први јуриш на непријатеља извеле су жандармеријске јединице, које, упркос тешким губицима, успевају да га одбаце са пруге. За одбацивање Аустријанаца на супротну страну Дунава било је потребно ангажовање војске. Гавриловић добија задатак да изврши контранапад и окупља два вода 3. батаљона свог пука и делове Сремског одреда. Легендарни говор одржао је пред кафаном „Јасеница“.
„У том контексту се одвија јуриш који води мајор Гавриловић. То је један од последњих јуриша, где се неке распарчане формације окупљају, импровизује се пуно и иде се у један, готово очајнички покушај, али ипак је у питању рационални војни корак, да се ровови преузму назад“, прича Шаренац.
У јуришу је Гавриловић задобио две ране — прво је лакше рањен у руку, а затим је погођен и у врат. Војници су га извукли из борбе, пребачен је у болницу, где је провео, према Шаренчевим речима, четири недеље, да би се вратио у трупу.
Гавриловићев јуриш није уродио плодом. Аустријанци су током ноћи наставили да пребацују појачања, а српске трупе су напустиле положаје на обалама река и почеле да заузимају резервне. Аустријанци су 9. октобра истакли заставу на згради Старог двора, што је био знак да је Београд пао.
Ипак, говор мајора Гавриловића остао је упамћен као један од најупечатљивијих момената у Првом светском рату. Чак је нашао место и у модерној европској поп култури — шведски хеви метал бенд „Сабатон“ преточио га је у песму под називом „Last Dying Breath“.