Било је хладно у Попајану, одакле смо кренули малим аутобусом. Он се кретао брзином светлости невероватно вијугавим путем, којим се у принципу могло кретати без већих опасности по живот, уколико би се возач придржавао основних правила у вожњи.
У Сантадеро ди Киличау нас је дочекала Вилма. Одмах смо пожурили на следећи аутобус како бисмо стигли до имања „Ла емператрис“, место које је имало велики значај за борбу домородачких народа.
Магистрала смрти
Површина имања је 210 хектара. Постало је познато по „Масакру у Калоту“. Наиме, 16. децембра 1991. године национална полиција Колумбије и оружане паравојне групе напале су индијански народ Паез. Напад, током кога је погинула 21 особа, испланиран је у луксузним просторијама на том имању и представља прекретницу у борби домородачких народа. Напад је ставио тачку на позитивне стране устава, којим су први пут призната права најобесправљенијег дела колумбијског друштва.
„Магистрала, која повезује Калото и Калдоно (две главне општине у том региону), једна је од најопаснијих у Кауку“, каже Вилма, док се возимо према имању „Ла емператрис“. Тамо ће нас дочекати група младих људи, локалних становника који су заузели ту територију 2015. године и од тада је нису напуштали. Они то зову „повратак“ или „ослобађање“, јер су те земље спорне више од 15 година.
Након убистава 1991. године, имање је постало симбол за преговоре између аутохтоних народа и колумбијских власти које су се смењивале, и сваки пут обећавале да ће га вратити становницима. Међутим, то се није десило, па су активисти одлучили да делују независно. Покушаји из 2005. и 2007. године били су неуспешни, јер их је истерала Мобилна ескадрила за побуне. Становници су покушали да заузму имање пре четири године и још су тамо.
Део о етничким мањинама укључен је у мировне споразуме са владом Хуана Мануела Сантоса у последњи моменат, и подразумевао је враћање зеље домородцима. Поред тога, тамо се помињу и детаљи попут замене нелегалних култура (староседеоци од давнина користе лишће коке), јачање сопственог правосудног система и јачање домородачких снага самоодбране.
„Завади па владај“
Међутим, према речима координатора за људска права при Регионалном савету Кауке за питања домородачког становништва Џоа Саукија, споразуми практично нису имплементирани, јер влада није желела. Он се такође пожалио и на мали буџет који је укључен у Национални план за развој намењен у те сврхе. Средства пристижу ретко и у малим износима, а према речима активиста, то се чини како би се створила напетост у односима између различитих заједница.
„Завади, па владај“, више није само застарели мото Римљана и Корзиканаца.
Усред опасног аутопута у општини Калото ми излазимо из аутобуса. На улици је неподношљива врућина. Према речима Вилме, киша није дуго падала, и то је приметно – земља је сува и смеђа.
Имање „Ла емператрис“ смештено је са друге стране цесте, и његове границе нису обележене.
На задњем улазу, где се налазе активисти, стоји жуто-бели плакат са речима „Кукуруз је покупљен. Мајка Земља је ослобођена“. На њему су насликане и руке тамноцрвене боје које држе клип кукуруза.
Ратници миленијума
Примећујемо и још један поетичан плакат „Ми смо ратници миленијума“. Ту се налазе две примитивне дрвене куће у којима живе локални становници и стражаре без престанка.
Храну кувају на ватри, а имају и неколико грла стоке, као и кокошке, пилиће и дивље псе, које допуњују слику имања „Ла емператрис“.
Група младих активиста стиже на мотоциклима. Обучени су у униформу домородачких снага самоодбране. То је некада био знак поштовања и статуса, али се све променило. Тај положај не само да их не спасава од могућих напада разних оружаних група у том региону, него их након потписивања мировног споразума претвара у мету.
„Сада живимо као у Мексику. Пре неколико година смо знали ко нас напада. Данас ништа није јасно, не знамо које нам оружане групе прете. Овде се чак и картел Синалоа бави својим послом, јер један од главних путева за незакониту трговину дрогом иде преко ове територије“, каже Вилма.
Чисти кокаин, који се превози из Колумбије у Мексико,иде преко ове земље. Просто је.
О убиствима домородаца говори се мало, а понекад се пласирају и неистине. То је започело још пре потписивања мировних споразума, а није престало ни након тога. Према најновијем и не тако оптимистичном саопштењу Националне организације аутохтоних народа Колумбије, након референдума у позоришту Колумба у Боготи убијено је 176 вођа националних мањина.
Према последњем попису Регионалног савета Кауке из 2005. године, у Колумбији живи 1.378.884 представника 106 домородачких народа. Само у Кауки 319.000 људи чекало је последњи попис, који би требало да се саставља сваких десет година.
Активисти нас весело поздрављају, као да не морају стално да стражаре. Једног од њих ћемо звати Артуро, јер нас је замолио да не откривамо његов идентитет из очигледних безбедносних разлога. Недавно је добио говорну поруку, где су снимљени разговори оружаних група које желе да га убију. На снимку се чују и сви подаци о Артуровом свакодневном животу – где спава, са ким, када устаје, где се креће, где једе и пије кафу.
Истинитост свих информација нас плаши, и наводи нас да мислимо да „лоши момци“ не добијају сами тајне податке, него користе савремене технологије, које се могу наћи само на једном месту – у војсци, односно у влади.
Хапшења сељака
Локални становници су и сами ангажовани као „обавештајци“, а иако не користе никакву савремену технологију, њихов посао је ипак ефикасан. Викендом најмлађе активисте шаљу у барове где се сви окупљају. Под дејством алкохола све политичке разлике нестају, а како време пролази, у разговорима људи постају све неопрезнији.
Један од активиста, који нема више од 26-27 година, пристаје да га снимимо. Ставља капу, лице прекрива марамицом Регионалног савета Кауке за питања аутохтоног становништа. Он се представља као „Kiwe Tjexnas“, што на језику Паеза значи „онај, који се брине о територији“, односно припадник домородачких снага самоодбране.
„Претње су различите – пре свега је реч о физичкој агресији Националне полиције, армије, Мобилне ескадриле за побуне, које нас нападају скоро сваки дан у зависности од политичког периода, или на сваких 6-8 месеци. Али поред тога, постоји и друга врста агресије, са којом се тешко носити – свакодневни позиви на суд, пропагандни материјал, хапшење сељака…То се дешава све чешће и заиста нас забрињава“, објашњава млади активиста.
Пишем репортажу неколико дана после интервјуа. Напетост у региону је порасла, јер је Иван Маркез, један од главних лидера Револуционарних оружаних снага Колумбије-Армије народа (РОСК), који је преговарао са владом Хуана Мануела Сантоса приликом потписивања мировних споразума и који се скривао више од годину дана, објавио да ће се снаге поново латити оружја, и да ће ускоро због издаје владе почети нови „партизански рат“.
Расте број циљаних убистава
Као резултат тога, број циљаних убистава се повећао. Док сам уређивала репортажу, Вилма ми је послала поруку да је на очима жене и детета убијен мештанин Хенри Кајуј,а последњих дана стално пристижу такве поруке. Сви су веома забринути, јер је немогуће открити тачан број људи који су убијени.
Територије које смо посетили док смо разговарали о невољама домородаца у Колумбији припадају једном од најбогатијих људи у земљи (па и свету, јер га је часопис „Форбс“ уврстио међу хиљаду најбогатијих људи на свету). Његово име је Ардила Луле, и он је колумбијски индустријалац са немачким коренима. Био је власник ТВ канала „РЦН“, а уложио је милионе у кампање Алвара Урибеа и Хуана Мануела Сантоса.
Његова главна финансијска група „Инкаука“ (INCAUCA) одговорна је за то што се скоро сва та земља користи за узгој шећерне трске, од које се производи етилни или моторни алкохол, неопходан за биогорива, која загађују животну средину, али зато доносе велики профит.
Према подацима компаније „ЛМЦ Интернешенел“ у Колумбији хектар покупљене шећерне трске кошта највише на свету. На пример, за 82 одсто више него у Кини и 75 одсто више него у Бразилу.
Аутохтоно становништво захтева повратак тих територија, јер су оне припадале њиховим прецима, што је и било утврђено у мировном споразуму. Али са бизнисом не престају, а спорови између заједница веома су погодни како за нелегалну трговину дрогом , тако и за предузетнике који производе трску, на пример, за Лулеа. Он је закупио сва имања на северу Кауке.
Пре повратка у Попајан, одлучили смо да посетимо „успешну“ територију у општини Калдоно, која се назива Сат Тама Киве. Тамо нас је дочекало шест главних представника месних власти из шест градских савета, укључујући и гувернера. То је једно од ретких места где нема незаконите трговине дрогом, и то од деведесетих година када су становници одлучили да униште засађено лишће коке и марихуане „због болести“ коју су изазивале. По налогу власти данас свака породица може имати засађено од 50 до 100 таквих биљака, али они врше свакодневни надзор. Уколико неко прекорачи границе, биљке се уништавају.
Историја се понавља
Калдоно се налази на надморској висини од 1800 метара, а на главном тргу бесплатни вај-фај ради боље него у нашем хотелу у главном граду Каука.
У канцеларији локалних власти на столу се налази много флаша са напицима различитих боја. Таква пића су типична за Латинску Америку, а када ми их понуде, увек одбијем, јер су препуни шећера и индустријских хемикалија. Међутим, објашњавају ми да у тој заједници постоји фабрика за производњу природних напитака без конзерванса и боја. Изненађена сам што су флаше направљене од пластике, а не од неког еколошког материјала. Онда се сетим где се налазим и схватам да су они већ много постигли.
Укуси тог пића су врло различити: купина, ананас, лубеница. Заиста је веома укусно и не садржи рафинирани шећер. Компанија се зове „Ењексуспа“, што на њиховом језику значи „провокатор“, јер наводно изазива особу да пије.
Месечно се производи 17.000 флаша, иако локални становници тврде да им је потребна нова опрема како би се проширили. Компанија послује већ шест година, а једна флаша напитка кошта 33 цента.
Гувернер те територије каже да им је потребан новац и 20 хиљада хектара како би сачували независност и како би се заштитили од оружаних група и незаконите трговине наркотицима.
Историја се понавља – захваљујући мировним споразумима, постигли су консензус са владом, која их не поштује, а у међувремену, људи из тог региона се и даље ослањају на производњу сокова.
Аутобус, који је требало да нас врати у Попајан, касни 40 минута. У Калдону је мирно, а и лакше је дисати, јер се налази на узвишењу.
Возач нас зове, а ја имам осећај да се у овом месту дешава и све и ништа. У једном моменту време је стало, а у другом се чини да се овде вековима гомилало богатство, које би могло бити од користи планети, осуђеној на самоуништење и неспособној да се побрине и за садашњост и за будућност.