Поводом годишњице, у суботу и недељу биће уприличен низ манифестација, а централна је Приказ способности Војске Србије „Слобода 2019“ на аеродрому у Батајници, коме ће присуствовати и руски премијер Дмитриј Медведев. На приказу ће, како је најављено, учествовати више од 2.400 припадника Војске Србије, 100 борбених и неборбених возила и система и око 25 ваздухоплова.
Датум ослобођења Београда био је дуго по страни, а прво велико обележавање десило се 2009, када је у Београд дошао такође Дмитриј Медведев, тада у својству председника Русије, подсећа професор Филозофског факултета др Александар Животић.
То је, истиче, био тренутак када је сећање на ослобођење Београда било подигнуто на виши ниво, а та прилика је искоришћена и за јачање српско-руских односа и постизање низа аранжмана у области привреде.
Са историјског аспекта, ослобођење Београда је, како каже професор Животић, битан историјски симбол и одлучујућа фаза рата на Балкану из више разлога: не само да је ослобођена југословенска престоница, већ је и одређена судбина послератне југословенске државе.
„Било је јасно да је после доласка Врховног штаба НОВЈ и централних институција у Београд то реалан политички фактор на који се мора рачунати у будућности. Совјетски Савез је истовремено на тај начин фундирао свој будући утицај овде, јер је сама појава Црвене армије значила превласт једног покрета и најаву новог облика друштвеног уређења“, објашњава Животић у емисији „Спутњик интервју“.
Договор Броза и Стаљина
Он подсећа да је операцији претходио одлазак маршала Јосипа Броза тајним каналима у Москву, где је у разговору са Стаљином постигао споразум о уласку Црвене армије на простор Југославије. То је, објашњава историчар, био важан тренутак не само у погледу завршнице антифашистичке борбе, него и тренутак који је дефинитивно решио исход грађанског рата на простору Југославије.
Црвена армија као несумњиви савезник партизанског покрета појавила се као реални фактор на терену и то са моћном техником. Животић прецизира да су борбе водили Трећи и Други украјински фронт што, како додаје, нема везе са саставом јединица, како су покушали да представе неки украјински званичници, него са локацијом на ком је Фронт формиран. С партизанске стране бориле су се једнице које су дошле из Санџака и Босне и спојиле се с Црвеном армијом.
Према подацима историчара, у ослобађању Београда учествовало је око 80.000 бораца НОВЈ и Црвене армије и око 55.000 војника Вермахта.
Немачка војска је, подсећа Животић, тада већ била начета с обзиром на поразе које је доживела пре тога. Међутим, иако је трпела огромне губитке и на Источном фронту већ била поражена, и те како се добро држала.
„Саме борбе на простору Србије су биле врло крваве, нарочито кад је у питању Београд који је са немачке стране био проглашен за тврђаву и који је као важан саобраћајни и комуникациони чвор требало да буде брањен у склопу операције извлачења немачких снага са Балкана. Падом Београда они су били принуђени да извлаче главнину својих снага са простора Грчке неповољнијим правцима одступања, што се одразило на каснија дешавања“, каже овај историчар. Он додаје да су Немци након губитка Београда током зиме 1944. на 1945. ипак успели да стабилизују фронт на простору Срема и делом на простору Босне, што је након ослобођења Београда постало опет крваво поприште.
Трагична судбина Жданова
Животић подсећа и на улогу коју су у операцији ослобађања Београда имале совјетске војсковође Фјодор Толбухин и Владимир Жданов, који је имао ореол ослободиоца Београда и важио за храброг и искусног команданта, да би 20 година касније, када је долазио на годишњицу ослобођења, и погинуо код Авале, где се срушио његов авион.
Како каже, драго му је да Толбухин и Жданов имају улице у Београду, што је још једна потврда да у Србији нема оспоравања доприноса Црвене армије ослобођењу од фашизма. Друкчија је ситуација у низу других европских земаља, што је, сматра он, последица актуелних политичких дешавања и односа између западноевропског света и Русије.
„Други аспект је везан за тешко наслеђе послератне Европе нарочито на хладноратовска трвења и улогу који је имао Совјетски Савез у источној Европи. То су рачуни који ни данас нису рашчишћени а преносе се и на нешто где им није место. И треће је везано за саму природу Другог светског рата: Југославија је, наиме, од 1941. била део антихитлеровске коалиције, имала два антифашистичка покрета, као и аутентични покрет отпора, из ког ће касније проистећи победа у револуцији и поредак који није инсталиран на совјетским тенковима. Совјетска помоћ у завршници рата је била значајна, али је то покрет који је био самосталан. Ситуација је била потпуно друкчија у Бугарској, Румунији, Мађарској...“, објашњава Животић.
Животић на крају истиче да је важно не заборављати антифашистичке традиције, јер је победа над фашизмом једна од главних цивилизацијских вертикала на којима почива савремени свет.