Троје локалних активиста који су на овај начин протестовали против дејстава Русије на Криму, осуђено је због кршења јавног реда и мира и пуштено по окончању судског процеса због времена проведеног у притвору.
Инцидент који се догодио 11. марта 2014. године је можда најпознатији случај „сепаратизма“ у Калињинграду. Сепаратизам под наводницима, јер је одбрана политичких активиста инсистирала да није постојала намера за „отцепљењем од Русије“. Мушкарци су желели да истакну да је немачка застава на руској државној установи исто тако неумесна као и руска застава на, како они сматрају, украјинским установама на Криму.
Према анкети коју је у априлу 2014. године спровела „Калињинградска надзорна група“, 88 одсто становништва овог региона било је за присаједињење Крима Русији. Из овог истраживања такође произилази да је 1 одсто становништва за отцепљење Калињинграда од Русије.
Тражили статус Балтичке републике у саставу Русије
Током деведесетих и почетком двехиљадитих година, у Калињинградској области функционисала је Балтичка републиканска партија (БРП), коју називају и „сепаратистичка“, али како је за радио-станицу „Ехо Москва“ објаснио адвокат Алексеј Елаев, странка се 90-их година борила да се Калињинградској области додели статус Балтичке републике, али управо у саставу Русије, са циљем стицања додатних пуномоћи и ширих спољнотрговинских веза. Симбол партије била је руска тробојка са ружом ветрова, не у част НАТО-а, већ да би се нагласило да је Калињинградска област — поморски, лучки регион.
БРП је престала да постоји 2004. године, када је на снагу ступио федерални закон који забрањује постојање регионалних партија. Оснивачи партије су покушали да се жале Уставном суду, али без резултата. Једино што подсећа на постојање партије, јесте страница на „Блогспоту“, где се наводи да лидери партије живе у Кенигсбергу, како се звао Калињинград до 4. јула 1946. године. У ствари, лидер партије живи у Њујорку или је бар живео 2017. године, када је одржао скуп испред Генералног конзулата Русије, залажући се за пуштање „политичких затвореника у Кенигсбергу“, између осталих и Александра Оршулевича.
Позиви на рушење територијалног интегритета Русије
Александар Оршулевич, бивши вођа национал-монархистичке организације Балтичка авангарда руског отпора (БАРС), притворен је у мају 2017. године. Оптужен је за илегално поседовање оружја и организовање терористичких група. У доказном материјалу се наводи да је циљ Оршулевича и његових истомишљеника био излазак Калињинградске области из састава Руске Федерације и њена независност у оквиру ЕУ.
Оршулевич негира кривицу и тврди да је случај исфабрикован, а борци за људска права сматрају да је разлог за прогон активиста опозициона активност и позив на декомунизацију Калињинграда.
Чланови БАРС су 2016. године прикупили потписе за преименовање Калињинграда у Кенигсберг, а затим овај предлог доставили Градској думи, након чега је јавно тужилаштво издало упозорење Оршулевичу о недопустивости кршења Члана Кривичног закона Руске Федерације, који забрањује „јавно позивање на акције чији је циљ нарушавање територијалног интегритета Руске Федерације“.
Оршулевич је 2013. године осуђен на новчану казну због постављања слика антисемитског садржаја на друштвеним мрежама, а 2011. године говорило се о његовој умешаности у скрнављење споменика „Жртвама Марша смрти под Кенигсбергом“, који је посвећен сећању на око 7.000 Јевреја које су нацисти убили 1945. године.
Своје ставове активиста је детаљно изнео 2016. године у интервјуу за десничарски сајт на енглеском језику „Бруталист прес“ (који је готово неактиван, а сајт БАРС „zarenreich“ налази се на списку забрањених у Русији). У интервјуу калињинградски радикални десничар критикује руске власти и говори да „град не треба да носи име комунистичког злочинца Калињина“, мислећи на члана комунистичке партије Михаила Калињина, које је у разним периодима био на високим функцијама у СССР-у.
Прича о референдуму
То је све што се може рећи о центрифугалним силама у овом руском региону. Руски политиколог из Калињинграда Александар Носович скренуо је пажњу 2016. године у чланку за публикацију „Слон“ да је особа која претендује на статус експерта и озбиљно говори о калињинградском сепаратизму и настојању да се Кенигсберг врати Немачкој — шарлатан.
Ипак, Носовича стално питају за мишљење о овом питању. На свом Фејсбук налогу стручњак се пожалио да су сви Украјинци, са којима је имао прилику да разговара у Пољској, Молдавији, па и самој Украјини, били заинтересовани да ли у Калињинграду постоји сепаратизам и када ће се Калињинградска област отцепити од Русије.
Александар Носович је објаснио у разговору за Спутњик да га ништа не чуди и да је некада корисно нашалити се.
„Ако озбиљни људи питају: ’А код вас говоре на руском или на немачком?‘, обично одговарам: ’Ја лично руски нисам заборавио, а у породици причамо на немачком‘“, каже Носович.
„Наравно, не злоупотребљавам тај хумор. У принципу, нејасно је зашто се у украјинској експертској заједници развило такво убеђење да је Калињинград сличан Криму. По истој логици по којој се Крим одвојио од Украјине или у складу са њиховом терминологијом — био анектиран од стране Руске Федерације, и Калињинград ће, пре или касније, бити анектиран од стране Немачке. Наводно, под немачком заставом, пронемачки настројено становништво ће започети протесте и спровести референдум о присаједињењу Кенигсберга Немачкој“, објашњава Носович, који оцењује да су такве приче чиста глупост.
Према његовим речима, такав сценарио није могућ, јер у статистичком смислу не постоји довољно ни пронемачки ни сепаратистички настројеног становништва, а нема ни аутономаша. Апсолутну већину чине Руси, на другом месту по величини налазе се Белоруси, а Украјинци су на трећем.
„Покушајте да схватите ниво украјинске експертне заједнице која сасвим озбиљно повлачи паралелу између Калињинграда и Крима, где Руси чине око 60 одсто становништва, а Украјинци око 20 одсто“, истиче политиколог.
На Аљасци нико није чуо за сепаратизам
Према мишљењу другог калињинградског политиколога Владимира Абрамова, не треба се заваравати да географија има директан утицај на људско сазнање и да се одмах постаје сепаратиста.
„Ако узмемо пример Аљаске, нико није чуо за сепаратизам на Аљасци. А она је такође одвојена! Или Азербејџана, са енклавом Нахичиван, где живи око 150 хиљада људи. О нахчиванском сепаратизму, такође нико није чуо. Једноставно, неким људима се свиђа да тако размишљају. Шта да кажем, не само појединци, него и озбиљни институти добијају финансијска средства за истраживања, где се наводи час један час други датум распада Русије“, говори Владимир Абрамов.
Из Калињинграда у Русију
Главни уредник информационо-аналитичког портала „newsbalt.ru“ Андреј Виползов, напротив, сматра да теми сепаратистичких осећања не треба прилазити буквално, нити је намерно негирати.
„Смисао појма сепаратизам се раширио у променљивом политичком свету. То је као и са ’хибридним ратом‘: сви разумемо да је то другачији вид рата, суптилнији и нестандардни. По мом мишљењу, ’хибридни сепаратизам‘ у Калињинградској области постоји. На пример, он се испољава у фразама становника ове области, ако им предстоји пут у Москву, они говоре: ’Идем у Москву‘. Он се испољава и када на друштвеним мрежама пише место пребивалишта ’Кенигсберг‘, а не ’Калињинград‘. Он се формира и када родитељи калињинградских школараца шаљу своју децу да студирају у Пољској или Немачкој (то је масовна појава), а не у Москви или Санкт Петербургу, Нижњем Новгороду и тако даље“, каже Андреј Виползов.
Будите Рус, радите у Европској Унији
Коментаришући резултате анкете о „Промени јавног мњења или становници Калињинграда 16 година касније“, коју је спровела Калињинградска мониторинг група (Спутњик поседује овај документ), према којој је 2003. године 48 одсто испитаника било за посебан статус Калињинградске области, а у 2019. години већ 57 одсто, Андреј Виползов је склон да и у овим статистичким подацима види одјек сепаратизма. Према његовој оцени, генерација која је одрасла након распада Совјетског Савеза сматра да Калињинградска област треба да има „посебан статус“, јер се налази унутар Европске Уније, а становницима Калињинграда је тешко да дођу до Москве.
„По тој логици, становници Далеког Истока, на пример острва Сахалин, такође треба да се залажу за ’посебан статус‘, јер им је сто пута теже да дођу, не до Москве, него до копна“, објашњава Виползов.
Експерт је убеђен да је то „још један знак ’хибридног сепаратизма‘“.
„Таквим ’евро-калињинградцима‘ је потребан нови политички статус — република, на пример. На свакодневном нивоу, овај статус се тумачи као могућност за живот и рад у Европско унији без шенгенских виза, уз задржавање свих грађанских права Руске Федерације“, закључује експерт.
Са друге стране, политиколог Владимир Абрамов, настојања житеља Калињинграда за стицањем „посебног статуса“ објашњава географским положајем.
„Калињинградска област није копном повезана са остатком земље, те се комуникација са другим регионима Руске Федерације, као и економска сарадња, одвија преко територија других држава. То свакако утиче на ситуацију, хтели ми то или не“, сматра Абрамов.
Уз све то, Калињинградска област већ дуго има „посебан положај“. Најзападнија тачка Русије од 2006. године има статус Посебне економске зоне. Регион ће имати овај статус до 31. децембра 2045. године. Режим Посебне економске зоне распростире се на целокупну територију региона и чини је привлачном са становишта инвестиција, нарочито страних. Конкретно, за становнике ПЕЗ предвиђен је читав низ олакшица када је реч о порезу на доходак, имовину и земљиште.
Према речима Абрамова, у данашње време неколицина становника Калињинграда би се сагласила са Николајем Цукановим, једним од губернатора Калињинградске области (губернатор од 2010. године до 2016. године), који је остављао могућност да се постави питање преименовања Калињинграда у Кенигсберг и подржавао слоган „Калињинград — ’Прозор у Европу‘“, као место сусрета Европске уније и Русије.
„Одређени део интелектуалне елите Калињинграда сања о повратку историјског имена и сматра да ће тада све бити дивно. То је потпуна глупост, јер ако би се социјално-економске промене дешавале тако лако, ми бисмо сви сада живели у Рају“, прича Абрамов.
Он допушта могућност да се ова тема с времена на време појави међу омладином.
„За омладину, то је нешто попут хајпа, ништа више од тога“, обашњава саговорник Спутњика.
Калињинград на Марсу
У сваком случају, на основу степена протестне активности становника Калињинграда који су учествовали у истраживању „Мониторинг“ групе, може се закључити да становништво није нарочито заинтересовано за политику. Тек 18 одсто становништва би учествовало на протестима (у просеку та бројка у Русији износи 24 одсто), 63 одсто је дало негативан одговор, док 19 одсто нема став о том питању.
Елена Волова, шефица филијале Фонда за развој грађанског друштва у Калињинграду, анализирајући резултате анкете на једној од конференција за штампу, истакла је да су „пре шест година надлежни из Москве говорили да треба обратити пажњу на протестне активности и сепаратизам, а данас је регион прилично миран“.
Желећи да сазнају мишљење обичног становника Калињинграда о статусу њиховог региона, уредници Спутњика обратили су се модераторима групе „Типични Калињинград“ на ВК-у (руској друштвеној мрежи која је слична Фејсбуку), која је посвећена догађајима у граду и региону, са предлогом да објаве пост са одговарајућим питањима.
Захтев је, међутим, био игнорисан. Вероватно зато што становнике Калињинграда, као и становнике других региона, углавном брину исти проблеми: проналажење посла са добром платом, куповина стана, стање на путевима и депоније. Управо ова питања, а не полонизација, германизација или (како је једном рекао будући губернатор Калињинградске области Антон Алиханов) „марсовизација“ (намера да се Калињинград учини делом Марса) занимају житеље најзападнијег региона Русије.