Гост 64. Међународног београдског сајма књига, руски писац, новинар и посланик Државне думе Сергеј Шаргунов представио је српским читаоцима књигу „Албум без фотографија“, аутобиографско дело које је објавио „Службени гласник“. То је његова прва књига на српском језику, која је претходно објављена на француском и енглеском. „Службени гласник“, међутим, припрема и други наслов овог аутора — збирку прича и есеја под називом „Своји“.
У Београду је први пут, али истиче да се сећа да је као студент Московског универзитета ишао испред Амбасаде САД, заједно са другим младим људима, да протестује против бомбардовања Београда.
„Ти догађаји ће ми увек остати у сећању“, каже Шаргунов у разговору за Спутњик.
Често говорите о томе како је за народ веома важна култура, посебно да му је потребно вратити књижевност.
— Код нас писци и даље имају посебан статус. Куда год да отпутујеш, обраћају ти се на посебан начин, само зато што си писац, буквално као да си свештеник. Прилазе ти да се исповеде, очекују од тебе проповеди, очекују пророчанства и чудеса. У ствари су многи људи дезоријентисани и волели би да боље разумеју књижевност. Због тога ја покушавам људима да приближим књижевност, поред осталог, на телевизији. Наравно, интернет је, такође, важан извор информација, али ја се трудим да кроз разне програме представим савремене писце и њихове књиге. Путујем по земљи, сусрећем се са људима. Важно је да се људима омогући да им буду доступне добре књиге и да више знају о њима. Важно је културно просвећивање народа.
Наравно, сви су склони томе да на сав глас исказују бригу због инвазије варваризма, тако је у сваком друштву и у свако време. Увек постоји и сукоб генерација. Ипак, драго ми је што се и у школском и у универзитетском образовању, као и у традицији, сматра лепим маниром да се зна неколико десетина писаца и њихових књига. То је заиста тако.
Говорите о варварству — оно је глобално.
— Да, то је последица информационог друштва, глобалне конкуренције… Потребно је изаћи на крај са тим изазовима и супротставити им се, прихватити их и ступити у битку за људске умове и срца. Потребно је разговарати са децом. Никада не одбијам позиве да држим предавања деци у школама и трудим се да им све то учиним занимљивијим. Потребно је то радити тако да књижевност не буде досадан предмет, као што је то било раније. Не знам да ли је тако било у Југославији. Краће речено — не верујем да сви код нас читају књиге, питање је и каквог су квалитета те књиге које се читају у метроу, али чињеница је да постоје импозантни одреди читалаца, посебно у великим градовима.
Још једна од тема у овој књизи јесте прича о томе како сте били сведок револуције у Киргизији. Да ли верујете у револуције, могу ли оне данас нешто да промене, да донесу нешто ново?
— Ја се залажем за то да се све решава мирним путем, али за тако нешто је потребно да разне силе, односно стране, чују једна другу. Трагизам је у томе што, укључујући и руску историју 20. века, нико никога не чује, у томе што су елите глуве за људе и њихове невоље, бол, вапаје. Насупрот томе је радикализам оних који желе да се супротставе власти жестоким методама, наступајући са позиција нихилизма. То је веома опасно, а увек га има. Таква противречност данас постоји и у Русији. Ја тежим томе да на сваки могући начин помогнем већини која вапи, а нема глас, јер људи имају много проблема. Ја сам посланик који сваки дан на друштвеним мрежама говори о томе коме треба помоћи, шта треба учинити и шта је већ учињено. Волео бих да нас буде више. Неко то зове праксом малих дела, али из тих малих дела се ствара нови мозаик стварности, мозаик преображеног живота.
Можда је то данас и једини начин да се нешто промени?
— Мислим да насилна метода не може да доведе ни до чега доброг, она може само да погорша ситуацију, али то не значи да је потребно мирити се са корупцијом, злом, затварањем школа или болница, одузимањем деце сиромашним породицама. Тамо где постоји неправда, потребно је супротставити се, али је потпуно очигледно да насилна метода доноси пропаст.
Разумем тежњу људи за променама, јасно је да се код њих накупља незадовољство, али ту важну улогу има и медијска пропаганда. Не може се створити идеалан поредак. Понекад такве промене воде ка демократизацији, а понекад додатном погоршању ситуације, трагедији. Са надом гледам у данашње украјинско руководство. Надам се да ће имати довољно мудрости да се супротстави партији рата и да је истисне.
Због чега екстремисти уопште долазе на власт?
— Због популизма. Људи су уморни од политичке коректности, од тога што постоје елите које све решавају уместо њих. То је егзистенцијално очајање и тога је увек било. Грађански рат у Русији је пример за то. У неком тренутку, када претходни формат пропадне, пошто нису однеговане нормалне институције, на смену томе долази неко ко делује као да је спреман да се ухвати у коштац са проблемима. Онај који нуди грубље, упечатљивије и простије рецепте, тај постаје идол јавности.
За вас је веома важна и тема патриотизма. Шта за вас значи патриотизам?
— Ја сматрам да су љубав према слободи и љубав према својој земљи нормалан спој. Сматрам да је то знак цивилизованости — бранити интересе своје државе, бити за руске људе, за руски језик, штити сународнике, разумети шта су интереси наше земље, разумети да она треба да буде независна, да има савезника. Надам се да је Србија међу тим савезницима. Притом, треба се залагати и за поштовање слободе, слободе говора, савести, кретања, бити хуман, на крају крајева, залагати се против лажи и насиља.
Као новинар сте били и у Јужној Осетији, у Донбасу. Какво је то било искуство за вас?
— Веома тешко, сурово, али веома важно. То је и бол и често стид, када не можеш да помогнеш људима, да их заштитиш, а видиш да су беспомоћни. И осећај умешаности у људске страсти, зато што се људски карактери посебно јасно оцртавају када је у њиховој позадини пожар.
Како видите улогу Русије у савременом свету, који су то изазови са којима се она данас суочава?
— Желим да верујем да је Русија постала јача у поређењу са временом када сам као студент протестовао против бомбардовања Београда, желим да верујем да данас тако нешто не може да се понови. Желим да Русија не буде јака само споља, него да се сама земља развија изнутра. Дешава се много тога доброг, нужног и важног, али постоје и проблеми о којима ја говорим искрено и трудим се да их решим на свом нивоу, радећи то максимално независно.
Цео интервју можете чути у емисији „Орбита културе“, која се емитује суботом на радију Студио Б, од 10 до 12 часова.