О томе када ће се на карти Земље Фрање Јосифа појавити имена нових острва, где се налазе посмртни остаци чланова групе навигатора Валеријана Аљбанова, како функционише порука у боци ... о нападу моржа на гумени чамац истраживача, испричао је у интервјуу за „РИА Новости“ начелник хидрографске службе Северне флоте, капетан првог ранга Алексеј Корнис.
— Ова рута је била занимљива са становишта идеје о томе шта се дешавало на архипелагу откад се активно истражује. Велика количина информација, различите специфичности, географија — како смо се више бавили овом темом, дошли смо до закључка да би било ефикасније спровести системску студију о одређеним темама, на пример, о Валеријану Аљбановом или о броду „Света Ана“.
Већ је објављено да је у време експедиције откривено пет нових острва и још много других занимљивости. Какав је њихов значај?
— У заливу Виза на Новој Земљи откривено је пет острва, од којих су два изузетно мала — буквално 30 метара са 30. Данас је тешко проценити њихов значај и дуговечност. Теоретски, било би корисно изучавати како се образују и живе ова острва. На основу таквих истраживања можемо закључити како настаје живот на Земљи. Ова острва су се појавила недавно, око 2014. године, када се глечер повукао. Посматрао сам шта се са њима дешава: прво су се појавиле алге, на неким деловима се формирао слој хумуса, појавиле су се птице, преносиле биљке, а нашли смо и остатке фоке коју је медвед зграбио.
Када је реч о географском открићу, мени је најинтересантније острво-полуострво Литров, због историјске позадине његовог открића. Оно се налази поред познатог рта Тегетхоф, који има посебан значај за целокупну Земљу Фрање Јосифа, заједно са ртом Флора. Поред њега су пролазиле бројне експедиције. Сматрали су га час острвом, час полуострвом. Дошао сам до закључка да је експедиција која га је означила острвом, једноставно измислила тај податак. Први који је открио Земљу Фрање Јосифа био је Пајер, који се током експедиције попео на глечер и описао тај географски објекат као полуострво. Као острво се појављује на картама американца Волтера Улмана, али ако пратимо његову маршруту, можемо закључити да он туда уопште није прошао, већ је представио своје жеље као стварност, како би се оправдао пред спонзорима.
Са каквим историјским догађајима је повезана маршрута Ваше експедиције? Да ли сте успели да откријете нове чињенице из непознате историје ранијих похода поларних истраживача?
— Један од најдраматичнијих догађаја јесте свакако судбина брода „Света Ана“, којим је Георгиј Брусилов покушао први у историји да прође Северни морски пут под руском заставом, као и спасилачка експедиција Аљбанова — драматична прича чији су делови још увек неразјашњени. На броду „Света Ана“, који се нашао у леденој замци, 1914. године погинуло је 13 људи, а преживело свега двоје, како историју пишу победници, ми знамо само оно што је испричао један од њих, а други, морнар Конрад, ћутао је све до своје смрти. До краја остаје нејасно колико је ова прича лишена личних односа. О томе шта се тамо догодило, можемо судити само на основу књиге Аљбанова „На југ, ка Земљи Фрање Јосифа“. Постоје записи пронађени 2010. године на острву Земља Георга, где су пронађени посмртни остаци једног од чланова групе Аљбанова (у њој је у том тренутку било четворо чланова). Трагови осталих чланова нису пронађени, а посмртне остатке није било могуће идентификовати. Прича је невероватна, она се вртела у круг готово сто година, још увек није јасно шта се стварно догодило. У великој мери дневник је потврдио причу Аљбанова, међутим, без најдраматичнијег дела, проласка „Свете Ане“ ка Земљи Фрање Јосифа. Ми смо се приближили том месту где су 2010. године нађени посмртни остаци и успели смо да се искрцамо последњег дана експедиције (временски услови су прилично тешки на обали — дува ветар са глечера). Претходне експедиције су све пажљиво проучиле и закључено је да су остала три члана посаде раније погинула. Испитали смо обалу на којој су пронађени посмртни остаци, надајући се да је природа изнедрила нове артефакте на површину, међутим, ништа нисмо пронашли, а затим смо одлучили да погледамо да ли је могућ пролазак дуж глечера. Иако су претходне експедиције тврдиле да то није могуће, ми смо дошли до супротног закључка и одлучили да треба наставити потрагу у правцу рта Грант. Претпостављамо да су чланови групе Аљбанова после рта Нил дошли до првог залива и оставили једног члана, чији су остаци и нађени, са одређеним залихама хране да чека помоћ са мора. Вероватно је до тог тренутка он већ био веома слаб или рањен. Троје њих је продужило даље дуж глечера ка назначеном месту за састанак са Аљбановом.
Још једна страна историје Земље Фрање Јосифа повезана је са мистеријом гроба Георгија Седова. Како је већ познато, 1930. године на рту Аук острва Рудолф нађене су ствари за које се претпостављало да припадају Седобу, али тело није нађено. Са Седовом су била два морнара, они се нису најбоље оријентисали на основу мапа, једноставно су оставили покојника на санкама и отишли. И све већ дуго копка питање — где су посмртни остаци?
И ми смо желели да их пронађемо. На основу цртежа уметника Пинегина, који је направио скице према опису двојице морнара, отприлике смо идентификовали место гробнице. Међутим, тамо су веома стрме обале. Посматрајући дубоке бразде настале котрљањем крупног камења, дошли смо до разочаравајућег закључка да чак и да је нешто постојало, све је однело море. Тражити даље било је бесмислено.
Знамо да је и Ваша група умало постала део историје. Драму борбе са моржем пренели су многи медији. Шта се догодило и да ли је постојала стварна претња по живот?
— То се десило на једном од последњих пристајања. Возили смо се гуменим моторним чамцем и били у радном расположењу. У том тренутку смо осетили јак ударац, неко из групе је претпоставио да смо се насукали на лед и зауставили смо се. У почетку нисмо веровали да смо наишли на моржа, а када смо схватили, почели смо да се бринемо о животињи. Из прича Насена и Аљбанова знао сам да „не постоји страшнија животиња на Арктику од моржа“. То је био упечатљив догађај. Постојала је стварна претња по живот, мада смо тога постали тек касније свесни. Јасно је да није могуће предвидети понашање дивље животиње.
Да ли се слажете са тим да човек што више сазнаје, мање зна? Шта још можемо да очекујемо од Арктика? Каква открића?
— То питање је у великој мери филозофско. Човек често верује да му је све познато. Тек када направи корак ка новом знању, чак иако није свестан тога, он се налази на новом путу. Ако не учиниш корак, не можеш ни наћи нови пут. Уверен сам да сваким кораком мењамо не само себе, него и друштво. Таква је природа човека и управо тако свако од нас покреће еволуцију. Наша експедиција је допринела затварању многих црних рупа, сада ће онима који долазе после нас бити много лакше. У сваком случају, желим да верујем да наш труд није био узалудан, већ да смо направили корак унапред. То је одлично и свиђа ми се.