Тај скандал догодио се у Лиги Европе на мечу одиграном у Кијеву, на утакмици између домаћег Динама и Копенхагена, у којем су учествовали и гости локалних хулигана — загребачки „бед блу бојси“, са којима Украјинци гаје „братске односе“.
УЕФА се до сада није оглашавала поводом скандалозног скандирања на стадиону у Кијеву, чак ни истрага није покренута, иако је снимак објављен на званичном јутјуб каналу навијача кијевског клуба.
Подсећамо, то није прва „здружена украјинско-хрватска акција“, пошто још од почетка сукоба у Донбасу из Хрватске повремено стижу препоруке да се тај проблем реши неком новом „Олујом“, а познато је да и бројни „хрватски драговољци“ оружано помажу „украјинску браћу“.
Историчар др Чедомир Антић, професор на Филозофском факултету у Београду, каже за Спутњик да постоје непобитне сличности кад је реч о хрватском и украјинском национализму.
Дежурни кривци као творци закаснелих нација
Обе нације су помало закасниле у свом настанку, имале су одређене недоумице шта да чине, биле су подељене, а сложени су били и путеви којима су дошли до величине својих националних држава, додаје Антић.
Занимљиво је да су и Хрвати и Украјинци дошли до максималне државне територије и могућности да у 21. век уђу као независне нације управо захваљујући режимима и нацијама против којих су били, наглашава професор Филозофског факултета.
„Хрватску и Украјину везују не само историја и чињеница да су обе имале снажне квислиншке покрете у Другом светском рату, иако Украјинци никад нису добили од Хитлера могућност да се представе као Готи и аријевци и да изврше, нажалост, оно што је већина хрватског народа пристала да се изврши током Другог светског рата“, каже Антић.
А те сличности су се „пробудиле“ после проглашења независности две државе, додаје наш саговорник.
„Без обзира на чињеницу да је у Украјини остало десетак милиона Руса и што је већина Украјинаца русофона и што су и верски и језички и културно ближи Русији, која је наравно далеко већа у односу на Украјину, него што је Србија у односу на Хрватску, у Украјини је живела та мржња, а политичке поделе у Украјини, слично као и у Хрватској, биле су затомљене тим уверењем да су за све зло што се десило у прошлости, криви Руси“, објашњава Антић.
Комплекс „чувара хришћанства“
Украјинцима није био крив ни комунистички режим, ни Никита Хрушчов који је био из Украјине и „поклонио“ јој Крим и проширио јој границе, али је био кривац за смрт више од милиона људи, већ су им били криви Руси и Русија, додаје он.
По добијању независности и после 15 година компромисних влада, у Украјини је 2004. године тријумфовао екстремни украјински национализам, који има и своју екстремну опозицију, од „Десног сектора“ до навијача, и зато је и мржња према Русима екстремна, оцењује Антић.
Што се тиче Хрватске, после толико кашњења и толико проблема у развоју нације и болне чињенице да свој језик нису сачували, а да су српски прогласили за свој, Хрватска би желела да њен пример буде нека врста „светског добитка“, сматра професор Филозофског факултета.
„Дакле, тај неки комплекс ’чувара хришћанства‘, људи који се боре пред зидом нечега најсветијег, најлепшег и најцивилизованијег, постоји и данас и ми смо видели те реакције, за које не кажем да су службене, али чули смо их и од премијера Пленковића, а он о томе мало зна, а то је да на истоку Украјине треба да се спроведе ’Олуја‘“, каже Антић.
Кад погледамо реакције новинара, јавних личности и обичних грађана Хрватске на догађаје на постсовјетском простору, примећујемо да се увек ту нађе идентификација са неким национализмом, додаје наш саговорник.
Коначно решење — Србе у Сибирију
„Увек је ту српски противник, непријатељ који је и дан данас кључан у националном хрватском схватању, а они увек Србина препознају у Русу“, сматра Антић.
Хрвати у Русији препознају српског заштитника, објашњава он и додаје да се екстремни хрватски национализам развијао у идеји да хрватска нација има некакво послање.
Антић подсећа на мишљење једног „мање екстремног хрватског фашисте“ Младена Лорковића, који је тврдио да је протеривање Срба из Хрватске у Србију само привремено решење, а да је коначно — протеривање у Сибирију.
Као пример антируске хистерије Хрвата, саговорник Спутњика наводи напад на Јужну Осетију 2008. године, који је наредио један „авантуриста, ауторитарни тип и екстремни шовиниста“ Михаил Сакашвили.
Изузеци ретки, али потврђују правило
„Био сам тад у Хрватској, читао сам пажљиво новине и приметио да се непрекидно помиње исто, како је штета што Грузија нема прилике да учини оно што је ’цивилизована и напредна Хрватска‘ урадила и како је страшно и помислити шта би било Хрватској да је неко спречио ’Олују‘, односно тај завршетак изградње хрватске нације, који је започео у Првом светском рату, а свој најважнији тренутак је имао у време геноцида из Другог светског рата“, наглашава Антић.
Кад је реч о навијачима, они су, уз часне изузетке, маргина друштва, али и хрватска елита и хрватски народ се поистовећују са непријатељима Србије и Русије и то је увек тако, а „изузеци су ретки, али потврђују правило“, сматра наш саговорник.
Према његовом мишљењу, украјински хулигани би на утакмицама узвикивали антисрпске пароле и да нису у „специјалним односима“ са хрватским колегама.
„Путинови пријатељи су увек на мети Украјине“, закључује Антић.